Историја филозофије

Филозофија настаје из тежње за мудрошћу. То нам  говори њено изворно грчко име - које потиче од појмова philos (пријатељ) или phileo (волим) и sophia (мудрост). Прва филозофска учења настала су код старих Грка крајем 7. и почетком 6. века пре Христа.  Она се јављају на малоазијским обалама Егејског мора, у грчким колонијама, где је већ раније дошло до укрштања древне егејске културе са другим цивилизацијама.

Стара Грчка у то време није била политички и територијално јединствена држава. Децентрализованост и отвореност према свету, омогућили су да се развију мале државе-градови који се у светској историји представљају као најпожељнији облик заједнице која се назива полис.

Код старих Грка филозоф је био мудар човек који се истицао мишљењем и делом. Временом ова реч добија јасније значење, па се филозофима обично називају људи који су себи поставили циљ да трагају за истином.

У току више од две и по хиљаде година, своје достадашње историје, филозофија се непрекидно мењала. Због тога нема ниједне дефиниције филозофије која би имала опште и обавезно значење и која би могла бити усвојена од свих.

Најопштије говорећи, корен филозофије налази се у самој потреби човека да схвати свет у којем живи, као и да сопственом бићу удахне смисао постојања.

Филозофија започиње своју историју постављањем питања која изражавају радозналост ума. Већ у Аристотеловој Метафизици можемо прочитати да је управо радозналост подстакла прве мислиоце на филозофско промишљање стварности. Тако да зачуђеност над светом и човеком јесте почетак сваке филозофије.

Филозофија, која се развија као пробуђено умно мишљење, сумња у обично, свакодневно мишљење које садржи све предрасуде и заблуде непосредног искуства. Због тога филозофија иде даље од обичног мишљења.

Основна карактеристика филозофског, тј. пробуђеног умног мишљења је запитаност човека над природом и васионом. Та се запитаност испољава  кроз читав спектар питања која сам

о условно можемо поделити на теоријска и практична.

Теоријским питањима, или проблемима, у филозофији можемо назвати све оно што се односи на сазнање стварности и испитивање могућности сазнања (Метафизика, Теорија сазнања, Логика).

Практичним питањима, или проблемима, називамо уопште сва она која произилазе из истраживања сврсисходне делатности човека (Етика, Филозофија права, Филозофија државе, Естетика, Филозофија религије).

О филозофији највише и најтемељније говори њена историја. Не може се ни замислити филозофско образовање без темељног изучавања и познавања историје филозофије. Обичном посматрачу није лако да схвати значај познавања историје филозофије јер се она, површно гледајући, показује као мноштво разних идеја, учења, система и праваца у којима нема никаквог унутрашњег јединства. Некада су историчари филозофије управо тако и приказивали историјско кретање филозофске мисли.

Такво схватање први је систематски критиковао Хегел - који је истицао да је историја филозофије ствар умног сазнања да се испод површине привидног хаоса, ипак, крије ред и повезаност и да је основни циљ да се све то открије и разуме. Ако се историја филозофије посматра у целини, може се, пре свега, уочити да различитост филозофских мишљења није на штету саме филозофије. Управо та разноликост мишљења и покреће филозофију, јер је она у самој суштини слободно, смишљено постављање питања и расправљање о њима. Због тога је проучавање историје филозофије најпоузданији пут до саме филозофије.

Појаву и развој различитих филозофских схватања пратићемо у скалду са устаљеном поделом европске филозофске традиције кроз следећа раздобља у историји филозофије: античка филозофија; средњовековна филозофија; модерна филозофија; савремена филозофија.