Рационализам
Рационализам као филозофски правац, у једном ширем смислу, је свака филозофија која
велича улогу разума у стицању и доказивању знања. Првенство разума над чулним
искуством као извором знања почело је са филозофима елејске школе и играло је
главну улогу у платонизму. Међутим, најзначајнији модерни развој рационализма
био је у 17. веку.
Филозофи рационализма су сматрали да
разум (ratio) представља главни извор и мерило знања, а разумом стечено знање
основу за разрешење свих теоријских и практичних питања. Такође, рационалисти
полазе од претпоставке да све што постоји има свој разлог, па према томе може
бити објашњено и схваћено.
Разум, као способност и поступак извођења
логичких закључака, разликује се од чулног сазнања, осећања или жеља по томе
што једино он омогућава поуздано и проверљиво сазнање целокупне стварности.
Обично се рационализам поставља као супротност емпиризму, али такво
упрошћавање не одговара истини.
Према рационалистичком схватању процес
сазнања стварности остварује се кроз математичко-геометријски поступак у
коме се, полазећи од интуитивно схваћених претпоставки, правилном употребом
разума дедуктивно изводе нужне истине.
У нововековној филозофији најзначајнији,
представници рационализма су: Рене Декарт, Барух де Спиноза и Готфрид Вилхелм
Лајбниц.
"Нововековна вера у самосвест као апсолутни
фундамент знања представља само консеквенцу једног развојног процеса који сеже
све до времена класичне грчке филозофије која представља његов извор и
најранији облик рефлексије. Тај развојни процес није иницирала ни историјска
појава хришћанства, оно је само проширило већ постојећи ток схватања филозофске
самосвести. (...)
Декарт не представља
само почетак, него такође и крај једног претходног процеса, радикализовани
завршетак дуге историје проблема самосвести која је започела у античкој Грчкој,
а трајала је током целог средњег века. Декартова оригиналност се састоји у
креативном радикализовању приступа традиционалном проблему. Он је кроз своје
методске ставове суштински заоштрио дуализам духа и материје, душе и тела,
дуализам који је и раније био примећен и реализован као један могући поглед на
свет и то нарочито интензивно у прелазним фазама хеленистичке, римске и
хришћанске антике и основних филозофских струја касног средњег века. Декартова
филозофија није била раскид са
традицијом, него последица која је произишла из једне филозофске традиције,
консеквенца која је на истом тлу као и њена традиција ипак изгледала нешто
другачије. (...)
Нововековна
преформулација услова спознаје је по својој суштини била далеко више од пуког
теоријског заснивања нововековне природне науке и технике. То је био само
споредни ефекат. Основна ствар у којој су се темењиле све новине је био нови,
апсолутни појам слободе. По први пут свет је постао човеков свет. Човек га је
задобио и савладао у својој самосвесној спознаји и апсолутној слободи. То је фундамент
модерне културе. Оно што је остало након Декарта јесте модерни, самосвесни
захтев за слободу."
Коментари
Постави коментар