Први филозофи

Према традицији, коју откривамо код Аристотела, први филозофи били су грађани градске републике Милет. То су: Талес, Анаксимандар и Анаксимен. Ову групу милетских истраживача Аристотел је назвао "физичарима" или "физиолозима", због тога што му се учинило да је главни циљ њихових истраживања био да се открије и одговарајућим именом обележи physis (физис), односно природа свих бића. Сходно томе, може се тврдити да истраживањем природе започиње грчко-европска историја филозофије.

Први филозофи су настојали да открију како су "смртна" и "бесмртна" природа међусобно повезане, а такво откривање је подразумевало одговор на питање шта је заправо бесмртна природа. Није се сумњало у то да она мора бити оно прво, оно што представља исходиште или основни елемент свих бића. Они су сматрали да треба да постоји нека супстанција, или једна или више њих, из које све остало настаје, док она остаје сачувана. О броју и врсти такве праоснове немају сви исто мишљење. Талес, оснивач такве филозофије, каже да је вода оно из чега све настаје и да је она праизвор свега. За Талесовог ученика Анаксимандра почело целокупне стварности јесте апејрон (нешто безгранично, необликовано), док је за Анаксимандровог ученика Анаксимена начело свих бића ваздух.

Хераклит (око 535.-475. год. пре Хр.)  из Ефеса, по садржају својих учења могао би бити Анаксименов ученик. Своју мудрост он је изразио у кратким формама (афоризмима), више као генијални уметник, неголи као филозоф. Својом дијалектичком проницљивошћу Хераклит је видео да у природи нема ничег постојаног, већ да се све мења непрекидно а да само промена постоји као нешто стално. Промена иде тако далеко да, како он каже, није могуће два пута ући у један исти ток реке јер нови таласи увек постискују старе. Хераклит је настојао да поближе одреди основни елемент непрекидног постајања и нестајања свега, па је нашао да је то ватра, коју треба разликовати од обичне видљиве ватре.

У односу на милетске физичаре, Хераклит је у природним збивањима открио нешто сасвим ново: логос као суштинско својоство природе. Тај логос за Хераклита представља природни, космички закон који регулише борбу супротности унутар света. Логос је један и исти је за сва бића.

Питагора, знаменита личност пресократске мисли, основао је у граду Кротону једно братство које је као нека верска секта имало своја прилично строга и необична правила живота и понашања. Та правила су за један одабрани круг обухватала обавезу истраживања тајни бројева, музике и лекарске вештине. Самом Питагори приписивана су открића тајни бројева и повезаности структуре бројева са структурама музике и космоса.

Питагорејци су тврдили да је природа (physis) исто што и ненастала, неразорива, вечна монада (јединица). Из тога су закључили да су сва природна бића по својој суштини бројеви, тј. комбинација јединица (монада). Зато је истраживање бројева уједно истраживање порекла природе свих бића.

Питагорејци су први у античком свету признавали женама равноправност, па су и оне примане за чланове ове школе. Једана од најприметнијих одлика Питагорине васпитачке делатности била је изражена као пажња око васпитања жена. Такође, треба поменути да су питагорејци човечно поступали према робовима.

После различитих путовања која су га водила и на Сицилију, а можда и у Египат, Ксенофан, који је бесконачно много видео, доживео и сазнао, настанио се у граду Елеји у јужној Италији. Ту је он "основао" Елејску филозофску школу и тако постао историјски мост између милетских и елејских мислилаца.

Док су први филозофи углавном писали у прози, Ксенофан је први мислилац који је песнички облик ставио у службу филозофије. Певао је елегије и ругалице, од којих су сачувани знатни одломци. У њима он радикално критикује постојећи поглед на свет какав се налази у делима Хомера, Хесиода и других епских песника.

Ксенофан не верује у традиционалну слику о боговима. Људи мисле да се богови рађају, да имају њихову ношњу, говор и обичаје - закључује Ксенофан и пита се како су људи дошли до тог лажног схватања о боговима. Његов одговор је врло једноставан и у њуму се открива мисао да нису људи творевина богова, него су богови творевина људи.

Насупрот традиционалној представи о боговима, Ксенофан тврди да је Бог само Један и да је немогуће да богова има више. Због тога је и рекао: "Једно је Све". Својим филозофским схватањем, Ксенофан је отворио ново поље за филозофирање и на том пољу се појављује Парменид, најзначајнији представник Елејске школе. Поред њега, значајни су и његови ученици Зенон и Мелис.

У најважнијим ставовима своје филозофије Парменид саопштава нешто сасвим ново у односу на предање "физичара" (првих филозофа). То ново је строго изведена теорија бића у којој се одбацују старе представе о мноштву бића, као и питагорејска замисао о мноштву појединачних природа (монада). сходно томе, настајање и пропадање, рађање и умирање, стављају се у подручје привида "у којем смртни људи нужно обитавају". Због тога се и њихова мудрост означава као варљива и без икаквог стварног ослонца у самом бићу, тј. у самој природи. Тај привид знања о суштини природе Парменид назива мнењем.

Међутим, постоји и истина или боље рећи пут истине који је резервисан само за храбре који се одваже на истраживање природе. Тај пут је резервисан, пре свега, за филозофе. На том путу Парменид, захваљујући снази свога мишљења, открива да је све Једно, а то Једно он именује Бићем које је вечно, јединствено, ненастало и непокретно.