Сократ

Сократ (око 470 - 399. пре Христа) је једна од најупечатљивијих личности у историји цивилизације. У повести филозофског мишљења представља прекретницу у развоју грчке филозофије у којој се самокритичка рефлексија о природи наших појмова и закључивања појављује као врхунски интерес напоредо са космолошким спекулацијама и истраживањима. У односу према првим филозофима, он је заузео другачији став сматрајући да су сва истраживања природе и свемира бескорисна док не достигнемо спознају сопственог бића. До тада, треба да се окренемо себи а не свету око нас.

Својим ангажовањем, у родној Атини, постао је модел великог учитеља, показавши другима да филозофија није професија већ начин живота. Све у животу је подредио трагању за мудрошћу, што је за Грке најупечатљивији пример исправног начина живота за филозофа, којем се други ретко приближавају.

Његова главна преокупација била је усавршавање појединачног људског карактера и достизање моралног савршенства. За Сократа, право образовање је значило образовање карактера према вредностима које се откривају активном и критичком употребом мишљења.

Подстичући своје суграђане, Атињане, да рационално размишљају о проблемима људског постојања, Сократ није нудио никакав етички систем, никакав попис моралних принципа. Оно што јесте заступао био је метод испитивања, који ми називамо дијалектика, или логичка дискусија, а који се остварује кроз дијалог.

Дијалог приморава појединца да игра активну улогу у изграђивању идеала и вредности према којима ће живети. Кроз дијалог појединци постају активни учесници у потрази за знањем, а за Сократа врлина је знање. Овакав начин поступања, вођења дијалога који треба да омогући да се дође до неког одређења проблема о ком се расправља, у историји филозофије познат је као Сократова метода.

Сократова метода је начин подучавања у коме учитељ не даје информације, већ поставља низове питања а кроз одговоре на њих ученици треба сами да дођу до сазнања. У таквом дијалогу Сократ се служио иронијом као позом незнања на страни учитеља, који заправо зна много више него што то показује.

У 70. години живота, Сократ је био оптужен да квари омаладину и да не верује у градске богове. Његово дружење са појединцима из аристократске партије у Атини често се узима као објашњење зашто је изведен пред суд под оваквом оптужбом. У сваком случају, то је само претпоставка, а оно што је чињеница је да га је суд прогласио кривим и да је осуђен на смрт.

МАПА ПОЈМОВА СОКРАТОВЕ ФИЛОЗОФИЈЕ
Кључне речи	и њихова одређења
дијалог/дијалектика	Метода аргуметованог/аналитичког разговора/мишљења путем које се долази до опште дефиниције неког појма или проблема о којем се дискутује/размишља.
иронија	Део стратегије вођења разговора који подразумева Сократову позу незнања која приморава другу страну да даје свеобухватна објашњења у корист својих аргумената.
мајеутика	Други део стратегије Сократове методе који има за циљ вешто постављање питања путем којих се саговорник доводи до самоувиђања недоследности сопственог знања, односно до откривања истине.
индуктивни метод	Представља добар почетак истраживања јер не креће ни од каквих претпоставки, већ до сазнања долази испитивањем појединачних случајева на основу којих се доноси општи суд који се односи и на неистражене случајеве датог проблема.
врлина	Врлина се може учити јер је Сократ врлину поистоветио са знањем. Онај ко зна никада неће погрешно делати, а онај ко греши – не чини то намерно, јер живи у незнању.
демон	Божански глас који опомиње Сократа да нешто не чини у ситуацијама када би могао погрешити. Иначе, обично тумачен као унутрашњи глас савести морално утемељеног човека.
мудрост	Представља вишу духовну вредност човека који се одважио на активну и кртитичку употребу разума, путем које усавршава себе, своје знање и свој каратктер.