Хеленистичко-римски период

Стварањем панхеленске империје под вођством Александра Македонског (356-323. год. пре Хр.) отпочела је историјска епоха која се одликује новом политичком реалношћу, где заувек пролазе дани слободе и независности грчке градске државе. Атина, Спарта, Коринт, и други полиси, више нису независне јединице спојене заједничким осећајем културне надмоћи. Они постају делови веће целине, а више није далеко ни дан када ће Грчка постати провинција Римског царства.

            У том периоду филозофија је постала "уметност живљења". Трагање за научним сазнањима више није била суштинска одлика филозофа. Уместо тога, филозофијом неког појединца сматрана су начела по којима он живи, а задатак филозофа био је да открије најбољи начин живота, да га преноси другима и да га живи. Етика, тј. практична филозофија, стекла је првенство над осталим гранама филозофске мисли.

            Два најзначајнија филозофска мишљења, настала после Аристотелове смрти, била су епикурејство и стоицизам. Прву школу утемељио је Епикур који је и био њен неприкосновени ауторитет; док је другу основао Зенон под једним од тремова (стоа) на атинској агори (трг). Оба правца свој процват и популарност стичу у време римског цезаризма. Филозофију, иначе, доживљавају као "делатност која истраживањима и размишљањима остварује срећан живот", делећи је на логику (дијалектику), физику и етику.