Средњовековна филозофија

Током последњих векова Римског царства учвршћује се један нови поглед на свет, назван по Исусу Христу - хришћанство.

Тријумф хришћанства означио је раскид са класичном антиком и нову етапу у историји јер је постојала суштинска разлика између класичног античког и хришћанског поимања Бога, појединца и сврхе живота. Хришћанство је, духовно разочараном грчко-римском свету, отворило нове перспективе људске егзистенције - нудећи разлоге због којих је вредно живети.

Хришћанство је понудило појединцу оно што грчки град-држава и римски свет-држава нису могли: дубоко лични однос с Богом, вечни живот и царство небеско.  Хришћански мислиоци су користећи језик и категорије грчке филозофије преобразили хришћанство, од једноставног етичког веровања, у теоријски систем – теологију. Овај напор, да се искажу хришћанске истине изразима грчког рационализма, познат је као хеленизација хришћанства. Грчка филозофија омогућила је хришћанима да рационалним изразима објасне постојање Бога и откровење, а Христос је представљен као божански логос у људском облику. Ипак, хришћанство као коначни израз божје истине, заменило је филозофију и паганске религије.  

После пропадања Римског царства 476. год. најзначајнији културни центри из хеленистичког периода остали су у саставу Источног римског царства – Византије. У њој се, као ново културно средиште, развија царска престоница Константинополис.

У свим тим градовима, грчка култура и филозофија изучавају се и после учвршћивањања хришћанства као главне религије у царству. Грчки дух опстаје и у новом духовно-вредносном окружењу, док хришћанску мисао прожимају многи елементи грчке филозофије.       

Један од најзначајнијих мислилаца и систематичара "византијске филозофије" био је св. Јован Дамаскин (674/5-749. год.); познат и као један од најодлучнијих заштитника иконопоштовања и православља уопште. Његово учење представља добар пример укупног византијског настојања да се хришћанско учење формулише помоћу хеленског наслеђа. У том новом контексту, чисто световно знање је другоразредно у односу на божанско откровење. Зато ће св. Јован Дамаскин, попут његових претходника, тврдити "да је теологија царица, док су филозофија и друге науке њене слушкиње". Будући да је Истина објављена, остаје само да помоћу филозфије њу схватамо и објашњавамо.

Филозофија на Западу, позната и као схоластика, је заправо филозофија која се током средњег века предавала у црквеним школама, а била је основа за теолошке вежбе. Она представља својеврсну комбинацију религијских доктрина, учења црквених отаца, филозофије и логике.

Схоластичка филозофија средњег века начинила је огроман напор да се истражe и у јединствен систем повежу чланови вере и разум. Схоластичари су се служили методом расправе у којој се проблем разлаже на делове и примедбе, а одговори на њих се систематски износе; док је коначно решење проблема зависило од вештине самих учесника.

Средњовековни мислиоци су полазили од чињеница откровења покушавајући да их разумеју, онолико колико је то могуће људском уму, држећи се максиме Credo, ut inteligam (Верујем да бих разумео). Другим речима, примењујући рационалну дијалектику на мистерије вере они су поставили темеље схоластичке теологије, јер примена ума на теолошке чињенице и јесте теологија.

Међутим, било би превише тврдити да је средњовековна филозофија, заправо, теологија. Ако би то тврдили, онда би могли да очекујемо од оних мислилаца који су прихватили исту веру да прихвате и исту филозофију – а то је далеко од истине. Многи мислиоци (Бонавентура, Аквински, Скот, Окам) прихватили су исту веру, али њихове филозофске идеје нису биле једнаке у сваком погледу и питање је колико су сагласне са вером.