Спиноза
Барух де Спиноза (1632-1677.), филозоф и научник, потомак је шпанских
Јевреја који су се преселили у Холандију како би избегли инквизицију.
Спиноза је сматрао да
је стварност разумљива целина која се може схватити чистим расуђивањем. Као
одлучни рационалиста и познавалац Декартове филозофије, сматрао је да је дедуктивни
метод најисправнији пут до истине.
Насупрот израженим
тенденцијама у филозофији 17. века, Спиноза је, као и средњовековни
схоластичари, сматрао да је највиши облик знања изражен у познавању Бога. Он је
изричито истицао да је интелектуална љубав према Богу крајњи човеков
циљ. Међутим, његово схватање Бога драматично се разликовало и од јеврејске и
од хришћанске религиозне традиције.
Надахнут достигнућима
модерне науке, Спиноза је изједначио
Бога са природним поретком. За њега, Бог и природа су били неодвојиви (овај пантеизам
имао је за последицу његову екскомуникацију из јеврејске заједнице).
Пошто је природа јединствен и разумљив каузални систем, онда је и Бог схватљив
људском разуму. Самим тим, за Спинозу је
људски ум био способан да одгонетне све тајне универзума.
"I. Под узроком самога себе разумем оно, чија суштина
садржи у себи постојање, или оно, чија се природа не може схватити друкчије,
него као постојећа.
II. Коначном у својој врсти назива се она ствар, која
може бити ограничена другом ствари исте природе. На пример, једно тело назива
се коначним, зато што увек замишљамо друго веће тело. Тако је једна мисао
ограничена другом мишљу. А тело није ограничено мишљу, нити мисао телом.
III. Под супстанцијом разумем оно, што у себи јесте, и
помоћу себе се схвата; тојест оно, чијем појму није потребан појам друге
ствари, од кога мора бити образован.
IV. По атрибутом разумем оно, што разум опажа на
супстанији, као да сачињава њену суштину.
V. Под модусом разумем стање супстанције, или оно што је
у другоме, помоћу чега се и схвата.
VI. Под Богом разумем биће апсолутно бескрајно, тојест
супстанцију која се састоји из бескрајно много атрибута, од којих сваки
изражава вечну и бескрајну битност. (...)
- Отуда је у животу
пре свега корисно да, колико можемо усавршавамо интелект или разум, - и у томе
једином састоји се човекова највећа срећа или блаженство. Јер блаженство није
ништа друго него само задовољење [мирноћа] душе, које произалази из интуитивног сазнања Бога. А
усавршити интелект није, исто тако, ништа друго, него разумети Бога и божје
атрибуте, и радње које следују из нужности његове природе. Због тога, крајњи
циљ човека кога води разум, тојест [његова] највиша жудња, којом он тежи да свима осталима
управља, јесте оно што га води томе да адекватно схвати себе и све ствари што
могу да падну у област његовога сазнања."
Коментари
Постави коментар