Декарт
Рене Декарт (1596-1651.), француски математичар и филозоф, сврстава се
међу осниваче модерне филозофије.
У свом делу Расправа
о методи Декарт је изнео критику образованости људи свога времена. Пошто се
много онога у шта се веровало на основу ауторитета показало као нетачно, Декарт
је решио да трага за јасним и
разговетним знањем које може пронаћи у себи или у природи. Одбацујући као
апсолутно нетачно све оно у шта би могао и најмање сумњати, он је трагао за
необоривом истином, која може да послужи као први принцип знања и као основа
једног свеобухватног филозофског система.
Декарт је отпочео
своје трагање за извесношћу тако што се сложио са скептицима да је знање до
кога долазимо путем чула често варљиво. Примењујући методску сумњу,
пошао је од става да се у све може посумњати, па чак и у постојање спољашњег
света. Сумњајући, Декарт је пронашао да постоји једна истина
која је извесна и непоколебљива, а то је да је он тај који сумња и размишља. У
својој изреци Cogito, ergo sum (Мислим, дакле постојим), изнео је
полазну тачку знања. Та полазна тачка је сам разум, јер је Декарт веровао да
путем разума човек може да установи сталне и универзалне истине.
"Здрав разум је нешто што је на свету најбоље подељено, јер
свак мисли да га има сасвим довољно; тако да чак и они које у свему другом је
врло тешко задовољити, немају обичај да желе имати више него што га имају. Не
може се веровати да се у овоме сви варају; већ ће то пре бити сведочанство да
је способност правилног суђења, и разликовања истинитог од лажног, што се у
ствари и назива здравим разумом или умом, по природи једнака код свих људи; и
да тако различитост наших мишљења не долази отуд што су једни људи умнији од
других, већ једино због тога што ми своје мисли водимо различитим путевима, и
што не посматрамо исте ствари. Јер, довољно није имати добар дух, главно је
добро га применити. (...)
Прво правило ми
је било да никада ниједну ствар не усвојим као истиниту, док је очевидно нисам
сазнао; тј. да брижљиво избегавам пренагљивање и предубеђење и судим само о
ономе што се моме духу представља тако јасно и тако разговетно, да не буде више
прилика у којима могу у то посумњати.
Друго правило је
било да сваку од тешкоћа, које бих испитивао, поделим на онолико делова колико
је то могуће и колико је потребно да би се оне боље решиле.
Треће правило је
било да своје мисли водим по реду, почињући од предмета који су најпростији и
који се најлакше сазнају, како бих мало-помало стигао постепено до
најсложенијих, претпостављајући чак реда и међи оним предметима који природно
не претходе једни другим.
И последње
правило је било да свуда вршим тако потпуна набрајања, и тако опште прегледе
како бих био сигуран да ништа нисам пропустио."
Коментари
Постави коментар