Филозофски текстови у настави

Мирко Марковић, Лозница

мр Миодраг Павловић, Љиг

МЕТОДИЧКИ ПРИЛОГ НАСТАВНОЈ ПРАКСИ
ФИЛОЗОФИЈЕ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

Наставна јединица: ПРЕСОКРАТОВЦИ - ТАЛЕС[1]

Наставни циљеви:

Путем припремног разговора формирати одговарајући доживљајни и сазнајни контекст, упутити ученике у методолошку основу приступа изучавању историје филозофије и мотивисати их за рад.

Припремити ученике за пријем одговарајућег текста одломка из Аристотелове "Метафизике". У циљу бољег разумевања текста остварити одговарајуће локализовање: контекстуализовати текст као историјски извор за проучавање првобитних филозофских учења и одредити његово место унутар изворног текста Аристотеловог дела. Остварити и одговарајуће тумачење непознатих (мање познатих) појмова и речи, а затим читањем упознати ученике са одговарајуће формираним и изабраним одломком из Аристотелове "Метафизике".

Настојати да ученици текст целовито разумеју и приступе му на истраживачки и проблемски начин. Подстицајним радним налозима руководити ученике кроз текст и подстаћи их на његово целовито тумачење. Тумачењем текста упознавати ученике са Талесом као водећим филозофом пресократског доба. Сагледавати, тумачити и расветљавати идеје пресократоваца, а напосе Талеса. Указати ученицима на историјски почетак филозофксе мисли и подстаћи их да запазе међусобне односе између митског и рационалног приступа предметностима изучавања од стране првих мислилаца. Настојати да ученици усвоје став да су пресократовци као првобитни мислиоци уједно и први научници јер су трагали за знањем ради њега самог, односно да су тежили ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу.

Проучавањем текста подтсаћи ученике да сагледавају одговарајући појмовни оквир, да уочавају начине и методолошке путеве постављања и дефинисања филозофских проблема, као и формирање филозофских идеја, гледишта и ставова. Мотивисати ученике да запазе и протумаче важност филозофског сагледавања проблема, појава и предметности из стварности, појавног и мисаоног света.

Обрадом наставне јединице заинтересовати ученике за проучавање историје филозофије. Истрајно формирати повољне радне вештине, навике и способности ученика који ће им омогућити да најважнија и најутицајнија филозофска учења проучавају, разумевају, а достигнућа и сазнања примењују на стваралачки начин.

Наставна метода:

Кооперативно учење/настава, наставник – ученици, ученик – ученик.

Наставна средства:

Пано, постери, табла, радни листови.

Литература:

- Аристотел, Метафизика, Београд, Култура, 1960

- Блекбурн, С., Оксфордски филозофски речник, Нови Сад, Светови, 1999

- Винделбанд, В., Повијест филозофије I, Загреб, Напријед, 1988

- Грасија, Х., Филозофија и њена историја, Београд, Филип Вишњић, 2002

- Ђурић, Н. М., Историја хеленске етике, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1990

- Коплстон, Ф., Историја филозофије – Грчка и Рим, Београд, БИГЗ, 1991

- Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд, Клио, 1999

- Расел, Б., Мудрост Запада, Београд, Дерета, 2003

- Савић, М./Цветковић, В./Цекић, Н., Филозофија за средњу школу, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2001

- Шијаковић, Б., Mythos, physis, psyche, Београд, Универзитетска ријеч Никшић, ФДС, 1991

Методичка полазишта

Једно од централних достигнућа савремене филозофије нуди корисно гледиште на историју филозофије као на научну дисциплину посебних квалитета која се најфункционалније остварује целовитим и истраживачким објашњавањем филозофских идеја и учења из прошлости. Објашњење филозофских учења прошлости остварује се њиховим описивањем, тумачењем и вредновањем[2]. Оригиналан методолошки приступ тако омогућава посвећеним изучаваоцима прошлости филозофије да на објективан начин схвате појавности и предметности на које се односе филозофске идеје. Међутим, описивањем, тумачењем и вредновањем филозофских појава омогућавају се и сложеније сазнајне активности, као што су истраживачко сагледавање узрока самих филозофских појава, свестрано приказивање (описивање или дескрипција) њиховог садржаја и процењивање вредности изучаваних садржаја, како у изворним околностима, тако и у контексту осталих, историјски забележених филозофских учења, односно идеја, појава, ставова и гледишта.

Овакав приступ не лишава историчаре филозофије изазовних проблема са којима могу суочавати током изучавања филозофије. Кључни извори за проучавање прошлости филозофије су филозофски текстови. Они су сведочанства посебне врсте која нам предочавају појаве у филозофији на најнепосреднији начин. Филозофске идеје оличене су у оригиналним текстовима њихових аутора који су изнели, објаснили и стилски промишљено саопштили своја филозофска учења[3]. Форме и облици тих текстова су различити (спис, есеј, памфлет, дијалог, расправа, говор...), а њихов садржај често је условљен околностима у којима су стварани, као и развојем културних, језичких и других књижевних и филолошких прилика у којима су настајали, односно у којима су читани и тумачени. Међутим, постоје и филозофске појаве које нису оличене у оригиналним текстовима аутора, већ су извори њиховога тумачења филозофи следећег филозофског нараштаја који су дату појаву приказивали са одређене времеснке дистанце и у кључу сопствених идеја, гледишта и учења.

Приликом приступа филозофском тексту активира се низ посебности које треба савладати како би уопште почело његово изучавање, односно читање, разумевање, тумачење, дескрипција и вредновање. Приступ тексту најпре треба да буде заснован на текстуалној веродостојности и стручно потврђеној ауторској оригиналности. Затим следе сагледавање духовног и културног контекста и прилика у којима је текст настао, као и прикупљање података о аутору, те њихово одговарајуће тумачење, посебно у околностима у којима живот и целокупно делао аутора текста недвосмислено омогућавају боље, целовитије и прецизније, разумевање текста који је остварио. Један од највећих изазова са којима се сусреће сваки тумач текста, а посебно филозофског, јесте језик. Наиме, лексика је терминолошка, појмовна, динамична, променљива и стога познавање лексике, а посебно знање о изворним значењима речи које су употребљене у датом тексту, често могу да буду од пресудног значаја за разумевање целога текста. Када се, најзад, савладају специфични спољашњи и лексички чиниоци текста, треба посебно водити рачуна о контекстуализацији текста у временски оквир у коме је настао, односно у повесни след развоја филозофских појава. У сучељавању филозофских учења различитих периода, али и различитих аутора, историја филозофије престаје да буде статична дисциплина која описује појаве из прошлости и постаје активна истраживачка делатност којом се сагледава дубљи смисао изучаваних појава, њихове спољашње и унутрашње везе, утицаји и значај.

Корисна методичка и методолошка радња приликом проучавања филозофског текста, а посебно приликом припремања ученика за његово проучавање јесте локализовање. Локализовање текста у одговарајући контекст појављује се врло активно приликом изучавања уметничких текстова[4]. У тумачењу филозофских текстова локализовање је ваљано и наставно функционално онда када ученицима омогућава да појачано, целовито и стваралачки, разумеју филозофски текст који је предмет проучавања. Зато је важно упознавати ученике са приликама и околностима у којима су текстови настајали, са подацима о ауторима, са географским, политичким, друштвеним, идеолошким, социјалним, културолошким и другим појавностима које су у позадини проучаванога филозофског текста. Међутим, локализовање је условна методичка радња. То значи да ће се у настави појавити онда када посебности текста изискују локализацију, односно онда када је неизоставно да би ученици текст могли да разумеју. Обим, садржаји, па и начин остваривања локализовања, другим речима, мотивисани су посебностима, садржајима и сложеношћу самога текста који се у настави тумачи. Локализовање се најчешће разликује као спољашње, уколико се њиме текст смешта у одређени временски контекст, у прототипски оквир и унутрашње, уколико се одломак текста контекстуализује у изворну целину из које је преузет, или, пак, у стваралачки опус једног аутора, групе филозофа, филозофске школе, филозофског учења, покрета, односно филозофске епохе. И једно и друго локализовање оправдани су онолико колико омогућавају боље, свестраније разумевање изучаване појаве. На пример, да би ученици целовито разумели неки од Аристотелових списа неопходно је указати им на време његовог настанка, на однос тог рукописа према осталим Аристотеловим делима, на прилике у којима је текст настао. Важно је да се ученицима расветле и прототипске околности које се у тексту појављују и које би, да су необјашњене, ученике збуњивале и повећавале недоумице приликом читања текста.

Важна методичка радња, поред локализовања, приликом тумачења филозофских текстова је тумачење непознатих или мање познатих појмова, речи и израза. Нека од водећих филозофских гледишта успешно се тумаче и сагледавају управо захваљујући доброј лексичкој обради тумачених појмова[5]. Корисно је да и наставник и ученици буду упућени на одговарајуће речнике, лексиконе, енциклопедије, као и терминолошке речнике и да непознате лексичке јединице, према потреби, тумаче уз њихову помоћ. Корисно је подстицати ученике да затраже од наставника објашњење непознате речи како би се недоумице око значења отклониле благовремено и како би изучавани текст ученици могли да разумеју. Вишетруко је корисно подстицати ученике да током рада бележе непознате речи и појмове и да њихово значење сами траже у одговарајућим публикацијама које је корисно учинити доступне ученицима, не само у школској библиотеци, већ и у кабинету, односно током рада на часу. Ученици ће тиме развијати вештину коришћења лексикографских публикација и навикаваће се да на исти начин поступају не само у настави већ и изван ње. За наставу филозофије понекад је веома важно да се ученици правилно упознају са појмовима са којима се у датом тексту могу сусрести. Наставник током припремања треба да предвиди који су појмови ученицима непознати, да се припреми за њихово тумачење. Наручито приликом приступа филозофским текстовима велике сложености или пак онима који обилују непознатим или мање познатим појмовима, наставник би требало да већ пре читања текста понуди ученицима тумачење појединих речи (на наставном листићу, на табли, на радном паноу), припремљене пре часа или да их усмено протумачи. Треба истаћи важност методичке радње тумачења непознатих речи и због тога што се њоме ученицима омогућава да усаврше, прошире и истраживачки обогате сопствену лексику, те да је активно користе у усменој или писаној језичкој комуникацији. Тако ће се ученици појавити као језички образовани, што ће им омогућити не само већи успех у настави филозофије или настави уопште, већ и у даљем школовању и у животу.

Поред локализовања и тумачења непознатих речи, појмова и термина, за тумачење филозофских текстова функционалан је и избор одговарајуће наставне методологије и комбиновање наставних метода рада. Најпоузданија методологија наставног рада формира се у складу са вредним, провереним и доказаним научним достигнућима у одговарајућој научној области. Решење водећих проблема са којим се суочава проучавање филозофских текстова Хорхе Грасија (Jorge Gracia) методолошки разрешава истраживачком радњом формирања такозваног "појмовног оквира"[6]. Формирање појмовног оквира подразумева изучавање филозофије, односно филозофских текстова путем појмовне мапе проблема у историји филозофије који се налазе у центру интересовања истраживача. "Укратко, појмовни оквир је скуп пажљиво дефинисаних појмова, формулисаних проблема, изнетих решења, артикулисаних аргумената и приговора, као и усвојених принципа вредновања, што је све повезано са проблемима које историчар (филозофије) намерава да испитује у историји филозофије."[7]

Функција појмовног оквира је да послужи као радна, идејна и мисаона мапа која треба да наставницима и ученицима омогући истраживачко кретање кроз филозофске текстове, стваралачко сагледавање филозофских проблема, и даље, филозофских идеја, односа међу њима, односно међу њиховим ауторима, као и односа према нама, њиховим данашњим реципијентима, читаоцима или истраживачима.

Методолошки приступ појмовном оквиру захтева од истраживача да појачано обрати пажњу на филозофске проблеме, становишта и аргументе, као и њихово уважавање приликом вредновања филозофских идеја. Тако се историји филозофије приступа филозофски – путем филозофских текстова и одговарајућих метода тумачења истих, а разни прегледи историје филозофије могу послужити као ваљано помоћно средство у изучавању.

Приступ појмовног оквира уважава још од Хегела потврђену чињеницу да у историји филозофије постоји неко дисциплинарно јединство као и то да се филозофија бави фундаменталним питањима од изузетног значаја за човека. Филозофска питања излазе на површину интелектуалне стварности у различитим временима, заоденута различитим рухом, а у таквим околностима често их није лако уочити. Такође, ова питања могу бити постављена из значајно различитих перспектива. "Ипак, постоје нити које пролазе кроз историју филозофске мисли и које дају акредитив појму методолошког појмовног оквира који је довољно општи и неутралан да може служити као основа за поређење филозофских гледишта из различитих времена и култура."[8] Не треба изгубити из вида да појмовни оквир, који треба да нам омогући филозофски приступ историји филозофије, није један потпун и заокружен систем - скуп идеја, већ је више један отворени скуп смерница које наставнику и ученицима могу послужити да посебности проучаваних текстова непосредније запазе, а потом издвоје и на одговарајући начин их протумаче.

Појмовни оквир не би требало мешати или поистовећивати са методичким радњама локализовања или тумачења непознатих речи, појмова и израза. Локализовање смешта изучавани текст у одговарајући временски и прототипски контекст (спољашње локализовање) пружањем информација о месту, времену настанка текста, као и о његовом аутору; контекстуализовање одломка у изворну целину омогућава да се текст прати и разумева иако целина није прочитана (уже локализовање). Појмовни оквир бира појмове из датог прототипског контекста, као и све оне појмове који се у тексту појављују, које текст продукује или које треба усвојити да би се текст, односно изучавана филозофска појава разумели. Тумачење непознатих речи омогућава појачан пријем језичког садржаја филозофског текста. Непознате речи, па и појмови, понекад не морају бити у вези са филозофијом, јер ученицима могу бити непознати и неки други појмови, речи, термини, изрази који се у тексту појављују или које наставник користи приликом приступа тексту (у монолошком излагању, на пример) или то могу бити лексички садржаји који се користе у уџбенику, литератури, који се, једном речју, појављују у наставном процесу и не морају бити у директној, непосредној вези са изучаваном појавом. Локализовање и тумачење непознатих речи су помоћне и најчешће припремне методичке радње које су у настави филозофије корисне током припремања ученика за пријем нових знања. Појмовни оквир се односи искључиво на изучавану појаву, што значи да су његов обим, садржаји и начин презентовања условљени природом самога филозофског текста који се уводи у наставу. Формирање појмовног оквира захтева од наставника садржајну и озбиљну припрему, али зато омогућава да се планирани циљеви остваре на задовољство свих учесника у настави, посебно ученика.

Припремни разговор

С обзиром да је ово први сусрет са обрадом, разумевањем и тумачењем филозофског текста, припремни разговор има за циљ да ученике мотивише и припреми за водећи начин рада на предстојећим часовима филозофије. У ту сврху наставник у краћем излагању ствара наставну ситуацију у којој ће позвати ученике да пажљиво саслушају једну кратку причу. Овај садржај наставник може казивати (што је повољније, јер може подстицати ученичку пажњу и свесну активност и мимиком), а може га и написати, пажљиво стилски уобличити и припремити се да га пред ученицима прочита.

- Млади истраживач-научник одлази у далеку неистражену земљу у којој је накада боравио његов деда, чувени трагач за златом. Младић врло мало зна о земљи у коју је доспео, а једино што поседује су дневничке белешке његовог деде. Решен да истражи непознату земљу, младић стиже у једну предивну долину у којој је деда, према сведочанству у дневничким белешкама, провео највише времена напорно копајући злато. Упоређујући оно што види пред собом и оно што је деда записао у дневнику, младић схвата да је то управо она долина којој је деда посветио посебну пажњу у дневничким белешкама. Желећи да упореди своје виђење са дединим белешкама, младић се пење на брдо изнад долине и схвата да описи у дневнику одговарају ономе што види испред себе. Међутим, после првог утиска, младић почиње да схвата како неке појединости не одговарају описима његовог деде. Закључује убрзо да је деда долину описивао посматрајући је са другог брда. Зато младић мења положа,ј желећи да пронађе тачку гледишта која би одговарала стајалишту његовог деде.[9]

После приче, наставник са ученицима започиње разговор путем ових подстицајних задатака:

- Шта је младића подстакло да истражи догађаје из прошлости? – Наслутите и протумачите какав значај за њега има путовање стазама свога претка. – Шта представља важан извор сазнања о дединој прошлости? – Колико је дневник значајан? – О чему дневничке белешке сведоче? – Запазите и анализирајте зашто је деда управо том делу природе посветио посебно место у својим животним белешкама. - Какву промену може ово путовање да оствари у младићевом животу? – Због чега смо сви заинтересовани сопственом прошлошћу? – За каквим одговорима у њој трагамо?

- Запазите шта се разликовало у дедином и младићевом виђењу истог природног предела? – Зашто појавности не видимо исто као и наши преци? - Шта треба учинити да бисмо појаве сагледали онако како су их видели људи пре нас? – Колико је важно бити на истој тачки гледишта? – А зашто је понекад важно променити стајалиште? – Сусрећете ли се са овом појавом и у свакодненом животу? – Објасните и представите у којим околностима. – Илуструјте своја размишљања конкретним примерима из живота.

У разговору ученици ће запазити да је путовање младића мотивисано жељом да открије и сазна сопствену прошлост путем живота својих предака. Важно сведочанство је дедин дневник – писано сведочанство о најважнијим садржајима који су на деду имали посебан утицај и које је он сматрао потребним да буду забележени. Од мноштва доживљаја и догађаја, деда је изабрао оне који су утицали на њега, његов живот, можда и његове погледе на своје постојање. Младић је схватио ову посебност и зато је трагао за оним садржајима из стварности које је деда овековечио у свом дневнику. Понекад из противуречности живота одговоре на постављена питања тражимо у ближој или даљој прошлости. У искуствима предака често наслућујемо могућа решења и у нашим животима. Младић је одлучио да реконструише прошлост, да се на лицу места увери како је све изгледало (ученици ће можда на овом месту коментарисати и људску потребу да се одласком на одређена места на којима смо боравили у прошлости, подсетимо свега проживљеног и пронађемо нешто што смо у тим околностима једном доживели). Младић настоји да у конкретним околностима сагледа како је тачно деда могао да види дато место, да покуша да "својим очима" види оно што је његов предак посведочио да је видео. Али, запазиће ученици, убрзо пошто се обрадује своме открићу, младић схвата да је дедина тачка гледишта била другачија, да је деда предео посматрао и описивао са другог узвишења. Сем тога, дубоко у себи, младић наслућује да је деда живео и записивао у другом времену, дакле не само са друге просторне тачке гледишта, већ и из другог времена. Све ове појединости младић је морао да уважи како би разумео оно о чему текст дневника говори. Сазнања је морао да прилагоди своме времену, да их сагледа критички и тек онда примени у сопственом искуству. Одговоре ученика наставник ће сумирати, а затим ће указати ученицима да је могуће проучавати нашу интелектуалну прошлост, али да је при том корисна и потребна реконструкција која би требало да нам омогући што боље разумавање појаве за коју смо заинтересовани. Тумачење интелектуалне прошлости треба да нам буде подстицај за промишљање сопствених корена, али и могући показатељ будућности.

Као што је младићу на путу упознавања сопствене прошлости од користи био дедин дневнички текст, тако ће и историчарима филозофије од великог значаја за рад бити филозофски текстови које су нам оставили преци у својим радовима – филозофским текстовима. Проучавање прошлости захтеваће да се текст проучава, да се разуме, да се схватају тачке гледишта из прошлости и да се до сазнања долази поређењем са личним искуствима (доживљајима, ставовима, гледиштима) и са актуелним временом.

Уводно излагање

Наставник ће непосредно уочи уводног излагања подстаћи ученике да се присете својих знања о историји филозофије, њеним посебностима и значају, чиме ће их додатно мотивисати да садржај излагања појачано прате и да градиво доживљавају као целину. Затим се ученицима може обратити на следећи начин:

- Филозофска традиција којој овде приступамо део је античке грчке културе. Античка култура, уз хришћанску веру и римско право, представља темељ европске духовности. Дакле, проучавање грчке филозофске баштине је проучавање сопствених корена, сопствене интелектуалне прошлости.

Сликовито речено, ако историју филозофије замислимо као реку филозофског промишљања целокупне стварности чији су извори у далекој прошлости, а увиру у океану садашњега времена – ми смо у овом моменту на њеном изворишту и желимо да га испитамо како бисмо даље могли да пратимо повесно кратање филозофске мисли и тако што непосредније разумемо сопствено време и сопствени живот.

Први филозофи били су дубоко импресионирани променама у природи и постојању, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Смењивање годишњих доба, младост и старост у животу човека, као и других људских бића, настајање и пропадање цивилизација – све су то биле очевидне и неизбежне чињенице које су живо побуђивале њихову радозналост. Први филозофи увидели су да, упркос свих промена и прелаза, мора постојати нешто постојано. "Мора да постоји нешто што је првобитно, нешто што траје, нешто што поприма различите облике и трпи промене."[10] Стога је њихова филозофија углавном покушај да се одреди шта јесте првобитни елемент који опстаје упркос свих промена које се запажају у природи.

Један од највећих филозофа античког доба био је Сократ. Његова филозофска мисао била је утицајна и изузетно значајна за све мислиоце античкога доба, тако да се временски читава филозофија старогрчког античког доба дели на време пре Сократовог живота и на време после њега. Групу најстаријих филозофских учења, оних која су се формирала пре Сократа, у временском периоду од око шест стотина година пре Христа до око четири стотине године пре Христа, називамо прескоратовским добом, а прве филозофе – пресократовцима.

Место првог филозофа у историји филозофије заузима Талес. Он је први предузео испитивање природе, желећи да одреди шта је то што јесте и што опстаје, а омогућава мноштво промена.

Пошто запише на табли име пресократоваца и Талеса као првог филозофа, наставник ће ученике мотивисати да се упознају са појмовним оквиром. Најфункционалније је на почетку рада презентовати појмовни оквир ученицима на наставним листовима. Том приликом наставник информише ученике о појмовима са којима ће се сусретати у изучавању филозофије пресократоваца и упути их да се са појмовима путем наставних листова пажљиво упознају, да прочитају добијени текст и проуче га. Корисно је подстаћи ученике да подвлачењем обележе најважније појединости, како би сазнање о њима лакше примењивали током рада на часу, али и у каснијем самосталном раду или током наредних часова.

Појмовни оквир[11]

Аристотел (384.-322. год. пре Христа) - Један од најзначајнијих филозофа античке грчке филозофије, први је на целовит проблемско-систематски начин појмовно обрадио и изложио пресократску филозофску мисао. Стога наш приступ првим филозофима започиње преко Аристотеловог извештаја.

Метафизика - Наслов једног од најзначајнијих Аристотелових дела у коме је он изнео сведочанства о пресократовцима са сопственим коментарима; такође и дело у коме је он изнео сопствено филозофско гледиште.

Пресократовци – Термин се односи на све грчке филозофе, од око 600. год. до око 400. год. пре Христа последње године Сократовог живота, који су у највећој мери били заинтересовани за истраживање природе.

Талес (око 640.-550. год. пре Христа) – Један од седам мудраца старе Грчке, према релевантним проучаваоцима историје филозофије – први филозоф и оснивач филозофије природе.

Физичари/Физиолози – Аристотел је прве филозофе, које ми називамо пресократовцима, назвао физичарима или физиолозима, што у дословном преводу значи они који се баве природом, тј. они који говоре о природи. Основни циљ истраживања првих филозофа био је да се одговарајућим именом обележи physis – природа свих бића.

Physis (природа) – Појам physis (који латини преводе са "натура", а ми са "природа"), један је од кључних појмова у грчкој филозофији. Да бисмо га разумели онако како је употребљаван у античкој филозофији, требало би га схватити у оном смислу у којем га је Аристотел описао у својој "Метафизици". Прочитај нека од одређења овога појма која је дао Аристотел. Закључи шта је суштина појма physis.

- physis је "настајање свих оних ствари које расту"[12];

- physis је "оно из чега као првог иманентно расте оно што расте", ("из чега" подразумева твар);

- physis је "оно одакле прво кретање у сваком појединачном од природних бивствујућих започиње у њему као таквом";

- physis је "оно из чега као првог или јесте или настаје неко од природних бивствујућих";

- physis је "суштаство природних бивствујућих";

Arche (почело) – Теоријско знање о првим почелима и узроцима је за Аристотела суштинско питање "прве филозофије". Аристотел је у "Метафизици" одредио појам arche описујући га кроз шест значења:

1. "оно одакле би нешто једне ствари прво кренуло" – 'почетак';[13]

2. "оно одакле би свака поједина ствар понајљепше настала" – 'повод';

3. "оно одакле нешто прво настаје од оног иманентног" – 'основа';

4. "оно одакле је прирођено да прво започну кретање и промјена" – 'поријекло';

5. "оно према чијој намјери се креће све што се креће и мијења све што се мијења" – 'начело';

6. "оно одакле је прво сазнатљива нека ствар" – 'полазиште';

Stoicheion (стихијни-састојак, елемент) – Латински превод ове речи био би elementum; у српском језику се ова реч преводи са стихија – и данас се говори о природним стихијама, при чему се мисли на ватру, воду, итд.; стихијни-састојак је иманентни (унутрашњи, нераскидиви) саставни део неког бића и он не може деобом прећи у другу врсту.

Hyle (твар) – изворно ова реч означава дрво за градњу, грађу материјалних ствари; латински превод био би materia (сугерише родитељство); у српском језику ову реч преводимо са твар.

Хилозоизам – Учење да је сва материја жива, тј. материја се сматра као жива и зато способна за кретање и мењање.

Okeanos (Океан) – 1) вода што окружује земљу и море; из њених таласа излазе сунце, месец и звезде и опет се у њих враћју; 2) бог те воде.[14]

Tethys (Тетија) – Жена бога Океана.[15]

Styx (Стикс, Стига) – Ћерка Океана и Тетије, речна нимфа и главна река у Доњем свету, која девет пута оптиче око њега. Кад неко од богова хоће да се закуне, донесе му Ирида воде из Стиге, и он је при заклетви излије. Како је она река у Доњем свету, у царству смрти, тако божанство које се том водом куне само себе предаје смрти ако лаже.[16]

Теолози – Аристотел "теолозима" назива "старе" писце и мислиоце (Хомера и Хесиода) који кроз митове и легенде говоре о боговима и божанском као о постојећем.

Тумачење текста

Након времена које је планирано да се ученици упознају са појмовним оквиром, приступа се тумачењу текста. Методичке радње које претходе тумачењу текста су: најава текста (уз коментарисање садржаја), локализовање, тумачење непознатих (мање познатих) речи и појмова, читање текста и стваралачко промишљање. Садржај текста који се тумачи треба да буде доступан свим ученицима. Филозофски текстови треба да се прате са повећаном мисаоном активношћу јер то пре свега изискује њихова мисаона, па и садржинска сложеност. С друге стране, током рада на тексту, односно током тумачења, неопходно је да ученици уз текст пред собом могу активно да користе његов садржај, да га коментаришу, цитирају потребне делове и на активан начин изучавају филозофске појаве које текст иницира. Обезбеђивање примерка књиге у коме је објављен филозофски текст који ће се тумачити је отежано, али зато наставник може одговарајући одабрани одломак понудити ученицима на наставним листовима[17].

Припремајући ученике за тумачење одабраног одломка из Аристотелове "Метафизике" наставник ће им указати на потребу проучавања филозофских текстова, мотивисаће их да текст пажљиво саслушају и даће кратка радна упутства која ће омогућити да ученици читање текста пажљивије прате и разумевају. Најпре ће се наставник обратити ученицима на следећи начин:

- Правилно разумевање и објашњење историје филозофије у извесном смислу захтева од нас да постанемо њеним делом. То претпоставља одређени мисаони напор, како бисмо постали савременицима прошлих догађаја. Врата која би требало да отворимо како бисмо закорачили у прошлост филозофског мишљења налазе се у филозофским текстовима. Управо они треба да нам омогуће да сагледамо историју филозофије на филозофски начин. Зато објективни приступ историји филозофије треба да се одиграва преко текста. Да бисмо разумели филозофске идеје из прошлости морамо прво разумети филозофске текстове. Разумевање филозофских текстова остварује се њиховим пажљивим читањем и тумачењем. Текст који се налази пред вама потиче из дела античког филозофа Аристотела, из његовог кључног рукописа "Метафизика". У овом делу Аристотел је у више наврата представио рад и мишљење пресократоваца које је веома ценио.

- Пажљиво саслушајте следећи текст из Аристотелове "Метафизике". Обратите пажњу на који начин Аристотел говори о пресократовцима. Запазите која филозофска питања су била у центру интересовања Талеса и првих филозофа. Процените чиме су била мотивисана покренута питања. Установите какав став Аристотел заузима према пресократовцима. Пажљиво саслушајте читање текста и припремите се за разговор о њему који ће након читања уследети.

Наставник затим приступа изражајном читању текста одломка. Читање треба да буде пажљиво припремљено и остварено, како би се појачала његова разумљивост, односно како би га ученици добро схватили и били у могућности да му интерпретативно приступе. Брзину читања треба прилагодити степену сложености текста.

Текст:

"Заиста, већина од оних који су први философирали сматрала је да су једина почела свега она у виду твари; јер, оно и з ч е г а сва бивствујућа јесу и оно и з ч е г а као првог настају и оно у ш т а коначно пропадају, што је од суштаства које опстаје мијењајући се по стањима, - кажу да је то с а с т о ј а к - с т и х и ј а и само п о ч е л о - и с х о д и ш т е бивствујућих, и због тога сматрају да нити шта настаје нити шта ишчезава, будући да је такве п р и р о д е која увијек п р е ж и в љ а в а, (...); јер, мора да јесте нека природа, или једна или више од једне, из које настаје све друго а она је та која преживљава.

Међутим, о броју и облику таквога почела-исходишта не говоре сви исто, него Thales, зачетник такве философије, каже да је то вода (зато је и изјавио да је Земља на води), прихватајући можда ту претпоставку због виђења да је х р а н а свега што јесте в л а ж н а и да сама т о п л о т а из тога настаје и по томе живи (а оно и з ч е г а се настаје, то је п о ч е л о - и с х о д и ш т е свега), - прихватајући дакле такву претпоставку и због тога и зато што с ј е м е н а свега имају влажну природу: а вода је почело природе свему влажноме.

А има неких који сматрају да и посве стари, који су много прије садашњег покољења први теологизовали, тако претпостављају о п р и р о д и : јер, Okeanosa и Tethys учинише родитељима настајања-покољења, а з а к л е т в о м б о г о в а воду, који сами [пјесници] називају Styx; заиста је најчеститије оно што је најстарије, а заклетва је оно што је најчеститије. А да ли је ово мнијење које постоји о природи доспјело као неко и с к о н с к о и с т а р о, било би можда неизвјесно, но говори се да Thales овако изјављује о п р в о м у з р о к у ..." [18]

(metaph. А 3. 983^b 6-13... 17 - 984^a 3.)

Након читања и одговарајуће паузе у којој ће резимирати побуђене ставове о прочитаном тексту, наставник ће мотивисати ученике да још једном, пажљиво, у себи, прочитају текст. Том приликом наставник их подстиче и да поставе питања поводом евентуалних нејасноћа. Када добије повратну информацију од ученика о степену разумевања текста и када ученици заврше самостално читање, у себи, наставник започиње дијалог.

- Како сте разумели овај текст? – Шта је у њему посебно привукло вашу пажњу? – Због чега? – Шта сте ново о почецима филозофског размишљања сазнали захваљујући овом кратком тексту? – Ко је једини извор о пресократовцима? – На који начин је Аристотел упознат са пресократовцима и њиховом филозофијом? - Шта доводи у сумњу Аростотелов "извештај"?

- Кога Аристотел сматра за оне који су први филозофирали? – Шта је одредио као мотив њиховог размишљања? – Које су циљеве остварили пресократовци својим размишљањима? – Објасните зашто њихова размишљања сматрате изузетно важним и корисним за развој филозофије, али и целокупне науке. – Протумачите како је Талес "оправдавао" своје ставове. – Какве су природе његови "докази"? – Протумачите на који начин се његова објашњења разликују од митских тумачења? – Шта раздваја митску причу од Талесовог размишљања?

Имајући у виду да је ово први филозофски текст са којим се ученици непосредно сусрећу у настави, нема сумње да ће њихови утисци након читања текста бити многобројни и да ће о њима радо говорити. И филозофски текст, као и сваки други текст, изазива у ученика запитаност, елементарну радозналост и потребу за разумевањем. Филозофски текст за ученике је од посебног значаја зато што се сусрећу са строго мисаоним садржајем и позивају се да га протумаче. Ученици ће зато сведочити о својим утисцима, говориће о томе колико су текст разумели, или, пак, колико их је он збунио, какве је запитаности у њима покренуо и на који начин су га разумели. Ученици ће, такође, указивати на сложеност исказа, наглашаваће његову прегнантност и тешкоће у праћењу, а истаћи ће и потребу да се текст чита са повећаном пажњом, да се редови по неколико пута ишчитавају како би се разумели. Наставник треба да инсистира да ученици саопште што више аутентничних доживљаја. Чак и исказе ученика који ће бити наглашено негативни наставник треба да оправда у краћем осврту, чиме ће стећи додатно поверење ученика у рад и подстаћи унутрашњу мотивацију. Посебно ће бити занимљиво упоредити ставове ученика на почетку и на крају тумачења текста и тако им и практично показати да се сваки текст може и треба разумевати и тумачити, али да у тој активности, као и у свакој изазовној животној ситуацији, треба бити истрајан, упоран и вредан.

Ученици ће проценити да Аристотел о пресократовцима сведочи. Дакле, он нам предочава сопствено виђење дела првих филозофа које је и сам упознао читањем, размишљањем и тумачењем. Запазиће се и част коју је Аристотел овим називом наградио своје претходнике, али и важност питања са којим су пресократовци били активно суочени. Питање о постанку ствари ученици ће означити као једно од водећих мотивационих проблемских садржаја за читаву филозофију, а не само за филозофију античког доба. Чињеница да је Аристотел у "Метафизици" управо на гледиштима пресократоваца изнео своја мишљења сведочи колико је било важно што су први филозофи дошли до потребе постављања одговарајућих питања. Тако ће се нагласити да је у филозофским учењима понекад много више мудрости потребно да питања буду постављена и да је тргање за одговорима мотивисано само оним питањима која су од општег, односно од универзалног значења и значаја.

Посебан значај Талесовог размишљања ученици ће видети у начину на који је он објашњавао, приказивао и тумачио своја размишљања. За ученике ће бити транспарентан поступак Талесовог потврђивања сопствених ставова здраворазумским закључивањем. Ученици ће се присетити да су митска објашњења, која су карактеристична најстарија фаза у промишљању стварности од стране човека, остваривала објашњавање стварности појачаном фантастиком. Митска структура, наиме, све оно што је нејасно, необјашњиво и недокучиво, попуњава, настоји да објасни и повеже путем елемената фантастике. У Талеса ће се запазити сасвим јасно здраворазмуско објашњење свих појава, тежња да се путем логичних аргумената сопствени ставови докажу и учине убедљивима. И сами ученици ће похвалити Талесове ставове, оцењујући их као логичне, здраворазумске, па ће им ова запажања указати на главну разлику између старог, митског доживљаја стварности и новог, здраворазумског промишљања појава. У томе ће се сагледавати и потреба Аристотела да управо Талеса и друге пресократовце назове првим филзофима, онима који су први путем здравога разума објашњавали појаве и догађаје које су их окруживале, а које су оценили као важне, подстицајне за све људе, другим речима – универзалне.

– Које водеће питање постављају први филозофи? – Формулишите главно питање пресократоваца. – Објасните да ли су први филозофи схавтали и доживљавали природу исто као и ми данас? – Установите у чему се њихово схватање природе разликује од нашега, савременог. – Опишите своје виђење пресократовског схватања природе; илуструјте своја излагања садржајима из текста.

Главно питање пресократоваца мотивисано је жељом да се пронађе главна материјална вредност која у себи оличава постојање света. Ученици ће на различит начин формулисати својим речима питање које је пресократовце покренуло на размишљање: Шта је праматерија? Шта је једино непроменљиво на свету? Који елемент се садржи у постојању свих појавности и непроменљив је, без обзира на пролазност свега? и слично. Настојање да објасне природу, оно што је срж појавности којом је човек окружен, ученици ће оценити као главно интересовање пресократоваца. Природа једина има моћ да се из себе развије, да расте и да се мења. Пресократовци су настојали да за мисао коју су имали о природи створе и одговарајуће термине и они су то активно чинили, именујући домишљени свет природе и запажене појаве у њој.

– Објасните шта је то "почело" за прве филозофе, односно за Талеса? – Опишите како сте доживели и разумели овај појам. – За своје ставове пронађите поткрепљења у прочитаном тексту. – Шта бисте одредили као квантитет, а шта као квалитет почела? – Да ли сва природна бића имају исти корен, односно исто порекло? – Објасните став пресократоваца. – Шта ви мислите о томе?

– Одредите и протумачите шта је за Талеса заједничка основа свих бивствујућих? – Да ли оно из чега бића настају мора бити "прво"? – Објасните како сте схватили појам "прво". – Према Талесовом мишљењу, да ли су "почетак" и "крај" за сва бића једно те исто? – Објасните тумачења првих филозофа поводом ових спорних питања. – Установите какав значај ово питање има за њих. – Да ли то значи да нема пропадања и смрти, већ само постоји промена?

Проучавајући природу Талес је дошао до закључка да је вода онај првобитни елемент (стихија) из којег проистичу (почело) све остале ствари (бивствујућа), и да је вода узрок свега постојећег који обезбеђује јединство различитих бивствујућих. Дакле, филозофирајући о природи, Талес је открио да има нешто што је заједничко и обједињујуће мноштвом различитих појава у природи, предметностима, стварима и бићима која човек чулима опажа. Јединство свих појавности управо се према Талесовом мишљењу огледа у њиховом заједничком исходишту – води, која представља онај супстрат утемељења целокупне стварности. Ученици ће са посебним интересовањем наводити Талесове аргументе и објашњаваће да они делују убедљиво јер су засновани на здраворазумском промишљању стварности.

Доводећи природу - целокупну стварност у питање (упитност), Талес се пита: 'Шта јесте?'. То управо јесте прво право формулисано филозофско питање које трага за оним постојећим, вечним, све-присутним и све-прожимајућим, за темељем космоса. Талесов одговор 'Вода јесте', ваља тумачити као тежњу да се идентификује и одговарајућим именом обележи оно што представља јединство у разлици. Достигнуће Талесове филозофске мисли и јесте у чињеници да он проналази обједињујући елемент, али истовремено успева и да укаже на чињеницу да је стварност целина која се може сазнати на рационалан начин. Митско не мора бити једино извориште промишљања појава из стварности, па би у овој посебности ученици требало да доживе и разумеју највећи значај пресократовске филозофије, посебно самога Талеса.

– Шта повезује појмове "почело" и "стихија"? – Какве је то филозофије Талес зачетник? – Шта је за њега почело свих ствари? – Протумачите зашто је тако мислио? – Процените колико у Талесовом мишљењу има митског, а колико здраворазумског.

– Издвојте најважније филозофске појмове у тексту и дефинишите их. – Зашто су то филозофски појмови (категорије)? – Да ли су њихова значења изворно пресократска или их је Аристотел формулисао? – Зашто је Талес (први) филозоф?

Свакако да мишљење пресократоваца, на појмовној равни, није дистанцирано од митског. И сам Аристотел оставља могућност да је Талес своја запажања о природи засновао на неким митским објашњењима космоса. Без обзира на то, Талес не каже да је вода прамајка – већ да је архе. Односно, овде је изражена тенденција да се природа може објаснити на природан начин и да то објашњење може да се изведе захваљујући способностима људског ума да сазнаје. А то је већ филозофија.

Охрабрени сопственим могућностима разумевања текста, ученици ће бити инспирисани да на различите начине то изразе. Задатак наставника је да акумулирано сазнање усмерава, рационално и узимајући у обзир будуће фазе рада. Пре свега, наставник би требао да на овом месту застане, да заокружи наставну ситуацију, сумирајући остварене резултате рада. То се може постићи коришћењем припремљених постера или на неки други специфичан начин. Сумирајући рад, наставник резултате може приказати и у форми теза, на следећи начин:

Филозофски проблеми:

1. Проблем одговарајућег приступа историји филозофије

2. Проблем тумачења филозофских текстова

3. Проблем почетка

4. Теоријско-сазнајни проблем

5. Проблем односа Једног и Мноштва

Филозофске идеје:

А) Јединство у разлици

1. Шта јесте?

2. Вода јесте!

3. Све је Једно!

Б) Стварност је рационално сазнатљива целина

Наставник ће оваквим начином рада и оствареним напретком у разумевању филозофије и филозофског текста подстаћи ученике да у наредном наставном периоду крену са појачаном мотивисаношћу ка изучавању филозофских идеја од најстаријих времена до данас.

Узимајући у обзир да на следећим часовима ученици обрађено градиво из ове наставне теме утврђују, обнављају и проширују са новим сазнањима о пресократовцима, наставник би требало да подстакне ученике на активно обнављање градива, читање уџбеника и према испољеним интересовањима и потреби додатне литературе. Ова упутства наставник саопштава усмено, ослањајући се и на поједине наставне ситуације са овога часа.

(Објављено у: Школски час српског језика и књижевности, Београд, 2004, број 4-5)

[1] Методички приказ ове наставне јединице део је рукописа ауторског пројекта "Методика наставе филозофије у средњој школи". Наставна јединица није временски структуирана због кохерентности излагања.

[2] Видети: Грасија, Х., Филозофија и њена историја, Београд, Филип Вишњић, 2002, стр. 67.-123.

[3] Настава филозофије стога би са традиционалног дескриптивног приступа требало да се стваралачки усмерава ка истраживачким облицима наставног рада који се остварују дијалошком, текстовном и другим одговарајућим наставним методама. Тако би у настави филозофије у средишту наставног рада била сама филозофска појава, односно филозофски текст, а ученици би се подстицајно руководили кроз његов сложен садржај одговарајућим истраживачким, припремним и проблемским задацима, односно радним налозима и подстицајима. Такви приступи требало би да се остварују уз уважавање свих посебности филозофских текстова који се у наставу уводе. На њих ће у овом методичком раду бити посебно указано. За разлику од тумачења уметничких текстова, у приступу филозофским текстовима над доживљајима ученика доминирају сложене мисаоне и сазнајне активности. У складу са овом посебношћу требало би осмишљавати и методичке приступе филозофским текстовима.

[4] У проучавању уметничких текстова посебно је важно локализовање које ученицима омогућава да схвате околности у којима је текст стваран, односно садржаје (предметности, појаве и ликове) који у тексту присуствују из прототипске стварности. Тако се ученицима олакшава да текстове књижевних дела на свестран начин разумеју, а потом доживе и протумаче. О локализовању и видовима локализовања приликом проучавања уметничких текстова, видети, у: Николић, М., Методика наставе српског језика и књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1992. О локализовању као важној активности приликом припремања наставника и ученика за тумачење текстова видети, у: Павловић, М., "Локализовање у припремању наставника и ученика за тумачење књижевних дела", Школски час српског језика и књижевности, Београд, 2002, број 3-4, стр. 45.-70.

[5] Видети филолошку анализу текста Аристотелове "Поетике" (појмови мимезиса, катарзе) коју је остварио Здеслав Дукат приређујући издање Аристотеловог дела: Аристотел, О пјесничком умијећу, Загреб , Аугуст Цесарец, 1983.

[6] Грасија, Х., Филозофија и њена историја, Београд , Филип Вишњић, 2002, стр. 266.-281.

[7] Ibid., стр. 268.

[8] Ibid., стр. 275.

[9] Идеја за ову причу потиче из дела Х. Грасије Филозофија и њена историја. Наставник, према сопственом нахођењу, може осмислити и другачију причу или искористити одговарајући ваљани литерарни предложак како би остварио планиране исходе – да ученике информише о методологији рада и мотивише их за њену примену.

[10] Коплстон, Ф., Историја филозофије – Грчка и Рим, Београд, БИГЗ, 1991, стр. 55.

[11] При састављању ове појмовне мапе, избор и опис појмова изведен је према планираним и предвиђеним потребама ученика. Наставник може уважити оне појмове које сматра да ће у конкретним радник околностима бити од користи, а оне које оцени као непотребне може изоставити. Такђе, постојећем садржају може додати и неке појмове за које сматра да је важно да буду на овом месту предочени ученицима.

[12] Наводи према преводу из: Шијаковић, Б., Mythos,physis, psyche, Београд, Универзитетска ријеч Никшић, ФДС, 1991, стр. 29.-32.

[13] Ibid., стр. 43.

[14] Наведено према: Хомер, Илијада, Београд, Просвета – Нолит – Завод за уџбенике и наставна средства, 1981, стр. 250.

[15] Ibid., стр. 251.

[16] Ibid., стр. 251.

[17] Рад са наставним листовима је и најекономичнији јер се, захваљујући рачунарској обради текста, лако умножава, упућује ученицима. У недостатку одговарајуће хрестоматије филозофских текстова, овај начин рада омогућава наставнику и ученицима да временом самостално формирају сопствене филозофске хрестоматије које наставник може сваке године обогаћивати и побољшавати новим садржајима, према процени коју заснива на раду са ученицима у одређеним радним околностима. Садржаји рада тако се на непосредан начин усаглашавају са посебностима рада са ученицима конкретних предзнања, могућности и интересовања.

[18] Навод према преводу из: Шијаковић, B., Mythos,physis, psyche, Београд, Универзитетска ријеч Никшић, ФДС, 1991, стр. 39.-40.

Претражи овај блог

ФилозофиЈа