Медијска писменост као одговор на дигитално насиље

Смернице Министарства просвете, објављене две недеље пре почетка школске 2023/24. године, изазвале су доста разноврсних коментара који се крећу од оспоравања до потпуног одбацивања. Општи циљ Смерница усмерен је ка ”развоју позитивних људских вредности код ученика, као и унапређивању односа заснованих на међусобном поштовању, сарадњи и солидарности уз уважавање различитости”.

Из наведеног се може закључити да су вредности угрожене, а односи нарушени, па је потребно додатно интервенисати усмеравањем образовног система ка отклањању насталих поледица. Међутим, сем у једној реченици, у Смерницама се нигде не помињу узроци који производе овакву штетност по друштво. У тој једној реченици се помињу ”мајске трагедије”, али ни оне саме по себи не могу бити узроци, већ последице једног стања ствари које подразумева значајно дужи опис од обима Смерница исписаних на девет страница.

У овом тексту представљен је један глобални узрочник друштвених проблема са којим се дуже време суочавамо, борећи се против њега, углавном, фрагментарно – а реч је дигиталном насиљу.

Дигитално насиље и савремено друштво

У данашњем времену, неоспорно је да технолошки напредак обликује наш начин живота. Он је довео до повећања доступности и употребе медија, укључујући видео игре, интернет и социјалне мреже. Док се технологија непрестано развија и нуди бројне могућности, истовремено смо сведоци све већег пораста дигиталног насиља у савременом друштву.

Веза између употребе дигиталних технологија и раста насиља у дигиталном окружењу је теза која се често понавља. Међутим, за нас је главно питање у којој мери медијска писменост може потенцијално утицати на сузбијање пораста насиља и да ли постоје конкретни примери који могу то да потврде и илуструју.

Кренимо редом. Постоји неколико начина на које се може успоставити веза између употребе дигиталних технологија и насиља. Једна од теорија је да деца и млади који су изложени насиљу у медијима могу бити склонији да сами учествују у насиљу. То је зато што могу да имитирају оно што виде у медијима. На пример, деца која су гледала више телевизијских програма са сценама насиља могу бити склонија да се сукобљавају са вршњацима у школи.

Друга теорија је да излагање насиљу у медијима може десензитизовати људе на насиље. То значи да могу постати мање осетљиви или узнемирени због насиља, што може повећати шансе да сами учествују у насиљу. На пример, војници који су били сведоци насиљу у мировним мисијам, могу постати склонији да користе насиље у приватном животу.

Трећа теорија је да излагање насиљу у медијима може нормализовати насиље. То значи да људи могу почети да мисле да је насиље нормално или прихватљиво. На пример, млади који су били изложени медијским садржајима који афирмишу решавање конфликата насилним путем, могу поверовати да је вербално насиље модел комуникације којим се решавају партнерски односи.

Како медијска писменост може да помогне

Медијска писменост се најчешће истиче као кључна компонента у суочавању са дигиталним насиљем. Она подразумева разумевање медија, способност критичке анализе информација и ефикасну комуникацију у дигиталном окружењу. Особе које су медијски писмене боље су опремљене да препознају и разумеју потенцијалне опасности интернета, као и да се заштите од њих.

Кроз едукацију о медијској писмености, посебно млади могу научити како да препознају манипулативне или лажне информације, како да се одбране од онлајн узнемиравања и како да одрже позитивно понашање. Осим тога, медијска писменост подстиче критичко размишљање и промовише одговорну употребу дигиталних технологија.

Постоје бројни примери који илуструју како медијска писменост може утицати на сузбијање дигиталног насиља. Рецимо, многе школе и невладине организације широм света спроводе програме медијске писмености како би образовали ученике о штетним последицама cyberbullying-a. Кроз ове програме, млади људи уче како да препознају знакове cyberbullying-a и како да се заштите и подрже друге жртве.

Како би се сузбиле дезинформације на друштвеним мрежама и онлајн платформама, организације и медији промовишу медијску писменост. Људи се уче како да препознају лажне вести, односно да спроводе fakt-checking и тако филтрирају садржаје које конзумирају и деле.

Ови примери показују да медијска писменост може да игра важну улогу у заустављању раста дигиталног насиља. Она може да помогне људима да препознају насиље, да се заштите од њега и да промовишу позитивне вредности. Кроз едукацију, промоцију и примере добре праксе, можемо радити на отклањању негативних аспеката дигиталних технологија и стварању сигурнијег окружења.

Решења која буде оптимизам

Иако је наше суочавање са дигиталним насиљем фронтално, а одупирање фрагментарно, постоје решења која буде оптимизам. Током последњих 20 година у Србији је захваљујући активностима невладиних организација реализовано више различитих програма медијске писмености, као што су: Интернест, Дигитални погон, Медисјко насиље и медијска екологија, Јачање медијске и информационе писмености кроз учење засновано на пројектима и сл.

Ови програми, реализовани кроз радионице, наставне и ваннаставне активности, летње школе и кампове, показали су да је могуће креирати образовне садржаје који су младима у исто време и привлачни и корисни за живот. Они нису осмишљавани као садржаји нових (изборних) предмета, већ као модели иновирања постојећих планова увођењем медијске писмености и примене пројектног учења.

Пројектно учење подстиче ученике да буду активни учесници у процесу учења, повећава њихову мотивацију и креативност, развија њихове комуникацијске и сарадничке вештине, као и вештине потребне за решавање проблема и критичко мишљење. Овај модел, такође, помаже ученицима да стекну знања и вештине које су применљиве у реалном свету и да се припреме за даље образовање и професионални развој.

У сваком случају, смернице које су производ искуства на реализацији поменутих програма едукације младих имале би много већу употребну вредност за рад наставника у пракси од било које административне ноте Министарства просвете - а остварена друштвена корист њиховом применом била би мерена стварањем хуманијег окружења, како у дигиталном, тако и у аналогном формату.