Етичке дилеме које доносе нове технологије

 

Доба у којем живимо често називамо и временом нових технологија, па је сасвим у реду поставити и питање како оне утичу на нас и свет у којем живимо. Ово је важно, пре свега, зато што се технологије кроз историју појављују као један од најзначајнијих чинилаца обликовања цивилизације.

Утицај технологија у свим кључним областима живота људи је видљив и мерљив. Тако је, на пример, 1826. год. Самјуел Мори патентирао технологију мотора са унутрашњим сагоревањем, која није утицала само на област аутомобилске индустрије и транспорта, већ и на шири оквир друштвених односа – новог промишљања развоја градова, заштите животне средине и могуће опасности од еколошких катастрофа, као и на сферу људске приватности где машина/аутомобил добија статус кућног љубимца, али постаје и симбол успеха и моћи итд.

Очигледно је да технологија није само средство за решавање одређеног проблема и начин унапређивања квалитета живота, већ је и средство за мењање средине у којој живимо и, самим тим, основ једне нове реалности. Нова открића, нови продори стварају дисконтинуитет који има за последицу скоковити развој, али исто тако могу усмерити технологију, а тиме и цело друштво у сасвим новом правцу. Понекад је нови технолошки изум жељно очекивани одговор на неко горуће питање које сви постављају, а понекад долази као изненадни и често несхваћени продор у потпуно неочекиваном правцу.

Једна од кључних технологија које обликује наше друштво је, сасвим сигурно, дигитална технологија. Још средином 19. века технологије комуникација су заузеле једну од доминантних улога, а њихово повезивање и готово стапање са информатичким технологијама створило је оно што данас називамо дигиталном технологијом. Најочигледнији пример те везе је интернет – „мрежа свих мрежа“ и систем који је у кратком времену постао жила куцавица савременог света. Довољно је погледати данашњу економију, друштвене односе, културу, политику, питање идентитета и све друге видове људског заједништва, да би се видело да је дигитална технологија продрла у скоро све елементе и снажно утицала на њихово обликовање, стварајући нове видове међудејстава појединих области, тако да с првом можемо сматрати да је дошло до стварања нове, дигиталне културе.

Свет данас увелико живи своје дигитално доба. За генерацију оних који су се већ у дечјем добу упознали с рачунарима и интернетом као уобичајеним делом свог окружења, а које је Премски назвао „дигиталним урођеницима“, ова чињеница не представља питање које треба проучавати, већ једноставно нешто што се подразумева. Поред њих, постоје и припадници старијих генерација, неснађени конзументи дигиталне културе, „дигитални досељеници“, који имају потребу да постављају питања и да критички преиспитују цивилизацијска достигнућа и нове облике стварности.

У светлу нове дигиталне технологије, посебно важно место има вештачка интелигенција. Ми се данас вероватно налазимо у ситуацији сличној оној из 15. века када је штампарска преса извршила револуционарни утицај на развој модерне културе, науке и уметности. Налазимо се усред револуције примене вештачке интелигенције, која целокупну културу помера ка рачунарски посредованим облицима производње, дистрибуције и комуникације.

Вештачка интелигенција је технологија која омогућава да се анализирају, генеришу и модификују различите врсте података, укључујући и звук. Коришћењем вештачке интелигенције, могуће је креирати нове песме које звуче као да су направљене од стране постојећих извођача, тако што се узима у обзир њихов стил, глас, хармонија и ритам. Тако је вештачка интелигенција омогућила да се појави „нови“, до сада необјављени, сингл Битлса, који је резултат пројекта који је спојио вештачку интелигенцију и архивске снимке овог легендарног бенда.  Песма Now and Then је пример како вештачка интелигенција може да допринесе дигиталном културном стваралаштву, али и да одржи живим дух аутора који више нису с нама.

Циљ овог подухвата је био да се искористи велика количина података о Битлсима, који су доступни на интернету, као и да се испита потенцијал вештачке интелигенције да имитира њихов креативни процес. За то је употребљена комбинација различитих алгоритама за генерисање текста, мелодије, акорда и аранжмана, који су затим спојени у целину. Процес је трајао неколико месеци, а резултат је била песма која звучи аутентично и свеже, али истовремено и познато и носталгично.

Међутим, овај пример отвара и бројне етичке дилема везане за употребу вештачке интелигенције у области музике, а и шире. Некe од тих дилeма су:

-        Дa ли јe у реду користити вештачку интелигенциjу за генерисaњe песaмa извoђaчa коjи нисy дали свoj пристaнaк или нисy живи?

-        Дa ли oвaквe песмe предстaвљaјy aутентичнo делo извoђaчa или копиjу коjа немa душy?

-        Дa ли oвaквe песмe угрожaвaјy aуторскa прaвa извoђaчa или их штитe?

-        Дa ли oвaквe песмe доприносe културнoм богaтствy или га умањyјy?

-        Дa ли oвaквe песмe стимулишy креативнoст или је сузбиjaјy?

Низ је могуће допунити и другим питањима, а сасвим је сигурно је да постоје супротстављене стране у њиховим одговорима. Ипак, сигурно је и то да би се обе стране сложиле да је у промишљању одговора потребно пронаћи ослонац у дигиталној мудрости – а она је способност употребе дигиталне технологије на ефикасан, креативан и одговоран начин. Дигитална мудрост је много више од пуке дигиталне писмености, јер подразумева и захтева пун потенцијал критичког мишљења, вештину решавања сложених проблема, проналажење одговора на етичке дилеме, колаборацију са другима и другачијима и одговорно понашање у дигиталном окружењу.

Дигитална мудрост је посебно важна компетенција за младе рођене у 21. веку, јер им омогућава да се прилагоде брзим променама у сфери нових технологија, али и да буду активни грађани у дигиталном друштву. У том погледу, њихови учитељи и наставници треба да им буду узор!