Медијска култура

 

 

Покушајмо да замислимо ситуацију у којој информације путују брзином људских корака и преносе се као гласови од уста до уха. Дакле, покушајмо да замислимо живот без мобилних телефона, компјутера, телевизије, радија, штампе, књига, часописа, новина... Како нам иде? Тешко! Многи би рекли да могу да замисле живот без свега, али не и без мобилних уређаја који преносе медијске поруке. 

Изгледа да су заиста у праву. Делује незамисливо да увече не можемо да укључимо ТВ и да, удобно смештени у фотељу, не можемо бескрајно дуго да пребацујемо слику с канала на канал. Тешко је замисливо да, пре јутарње кафе, не укључимо компјутер како би видели најновије фотографије које су наши „пријатељи“ поставили на свој фејсбук профил. Мобилни телефон, као наше шесто  чуло,  да и не помињемо. 

Истине ради, нису медији од јуче, и нису медији насилно постали део наше стварности. Историја сведочи о постепеном увођењу медија у културне токове и, напослетку, стварању медијске културе којој данас припадамо – били ми тога свесни или не!

Историја медијске културе могла би да почне са првом штампаном књигом 1453. год., али би било примереније кренути од 40-тих година 20. века када су филм, радио, часописи, стрипови, рекламе и штампа почели да испуњавају слободно време публике (најчешће припадника средње класе) у демократским капиталистичким државама. Док са појавом телевизије, у периоду после Другог светског рата, медијска култура постаје доминантна сила у свим областима културног и друштвеног живота. 

Од тога тренутка па надаље, медијска култура постаће преовлађујући облик културе у савременом друштву. И не само то! Медијска култура ће постати водећа матрица социјализације, у којој познате личности (медијски ликови) постепено замењују породицу, школу и цркву у одређивању укуса, вредности и начина мишљења – стварајући нове моделе идентификације у којима се појединци препознају изграђујући властито ја.

Данас изгледа да су медији у потпуности постали део наше свакодневнице и нашег живота. Остаје једино отворено питање, али и дилема – ако су постали незамисливи део наших живота, да ли то значи и да су овладали нашим животом! Према једној свеобухватној анализи коришћења медија, установљено је да 30% нашег будног стања трошимо искључиво на коришћење медија, уз додатних 39% заједно с неком другом активношћу. То упућује на закључак да медији доминирају нашим слободним временом и да у значајној мери обликују политичка гледишта, друштвено прихватљиво понашање, али и лични идентитет.

Различити медији, ослањајући се на своје особености, креирају медијске садржаје који стварају веома привлачан простор ка коме усмеравмо нашу пажњу. Тако, рецимо, гледамо филмове, читамо књиге, слушамо музику, претражујемо веб сајтове и, шта већ све, из обиља медијске продукције.  У том смислу, медији могу имати значајну улогу у стварању једне медијске културе која би подстицајно деловала на обликовање слободних и креативних појединаца.

Међутим, масовност медијске продукције и њихова комерцијализација доводе до тога да медијска култура поприма карактеристике потрошачке културе у којој профит постаје највећа вредност. Данас живимо у културном окружењу које највише личи на велики супермаркет медијских садржаја у којем се медији понашају тржишно – нудећи пријатну забаву у којој се слике, звуци и представе користе да би се потрошачи идентификовали са одређеним гледиштима, осећајима и позицијама.

У таквом окружењу се издвајају они који су се у великој мери препустили медијима (па их медији програмирају) и они који разумеју функционисање медија и начин њиховог утицаја. Препуштање медијима је, најчешће, последица неспособности да изађемо на крај са огромном масом информација којом смо свакодневно изложени. У таквим околностима делује релаксирајуће кад се појави неко ко се „добровољно“ нуди да интерпретира стварност – да је опише и представи на лак и разумљив начин који не подразумева посебне интелектуалне напоре.

Однос величина оних који разумеју функционисање медија и оних који су препустили медијима је однос оних који су медијски писмени и оних који то нису (у довољној мери). Сувишно је рећи да је ових првих далеко мање у односу на потоње. Углавном је распрострањено мишљење да, то што знамо велики број назива телевизијских емисија, филмова, часописа, књига, веб-сајтова и сл., јесте чињеница која нас квалификује као медијски писмене. Свакако, не треба потцењивати личне компетенција, али је од значаја да схватимо да сви можемо да будемо медијски много писменији.