Рефлексивна пракса у функцији професионалног развоја наставника

 

Континуиране друштвене и економске промене у савременом свету испостављају нове и изазовне захтеве пред образовне системе и оне који у њима раде. Брзо се уводе нова занимања, а још брже мењају знања и вештине које су потребне за обављање послова у 21. веку. На општем друштвеном плану од грађана се очекује да буду активни учесници у друштвеним, економским и политичким променама – што подразумева висок степен компетентности. Нова друштвена стварност, са овако сложеним захтевима, изискује нове погледе на процес наставе и учења. 

У трагању за новим и ефикаснијим приступима образовању наставника и њиховом професионалном развоју, посебна пажња се посвећује рефлексивности наставника. Наставник као рефлексивни практичар је професионалац који своје деловање заснива на истраживању и критичком промишљању, који сагледава педагошку праксу из различитих перспектива, заснива је полазећи од откривања и разумевања сопствених претпоставки, који развија и мења своју праксу и околности које су за њу значајне. Сликовито речено: „Израз рефлексивни практичар подразумева да би наставник требало да се погледа у огледало и размисли о одразу свог наставничког рада.”

И у Стандардима компетенција за професију наставника и њиховог професионалног развоја стоји да наставник треба да своју професионалну делатност анализара, процењује, мења и усавршава, користећи и информације које добија самовредновањем и екстерним вредновањем. Исто тако, Правилник о стандрадима квалитета рада установе истиче да наставници треба да континуирано преиспитују сопствену васпитно-образовну праксу, мењају је и унапређују.  Док Правилник о сталном стручном усавршавању каже да наставник систематично прати, анализира и вреднује свој образовно-васпитни рад, развој компетенција, своје напредовање и професионални развој и чува у одређеном облику најважније примере из своје праксе, примере примене наученог током стручног усавршавања, лични план професионалног развоја (портфолио).

Иако популарна, идеја рефлексивности у историји није нова. Наиме, још у античкој епохи јавља се Сократ - који представља прекретницу у грчкој филозофији у којој се самокритичка рефлексија о природи наших појмова и закључивања појављује као врхунски интерес напоредо са космолошким спекулацијама и истраживањима. Сократ је развио посебну врсту филозофског размишљања коју карактерише преношење пажње са објекта сазнања на субјект и разматрање односа у коме се налази субјект према објекту.

У сваком случају, можемо рећи да рефлексивност подразумева склоност наставника ка упорном и пажљивом преиспитивању сопственог деловања у светлу свих својих знања и уверења, укључујући и она лична, имплицитна. Али то не значи да се од наставника очекује да непрекидно преиспитују све своје поступке, циљеве и начине рада, већ да то чине у оној мери у којој им то помаже да њихови планови и поступци буду делотворнији.
 
Начин размишљања рефлексивног наставника супротан је рутинском и нефлексибилном промишљању. Рефлексија не подразумева преиспитивање сопствене праксе само онда када се суочавамо са неким проблемом у настави, нити анализу сопственог поступање само онда када имамо разлога да верујемо да је оно могло бити делотворније. Напротив, рефлесивна пракса подразумева:
•    континуирано самоанализирање и самопраћење;
•    отвореност за испробавање другачијих начина рада од већ утврђених;
•    идентификовање добрих пракси;
•    осетљивост за сагледавање ситуације из различитих углова;
•    отвореност за размењивање искустава са колегама;
•    спремност да се на лицу места промени претходно утврђени план у зависности од реакција ученика;
•    спремност наставника да анализира уверења на којима се темеље његови поступци, а које је претходно уградио у сопствену праксу без преиспитивања. 

Преиспитивање сопственог рада чини наставника активним креатором наставе, а не само реализатором наставног плана, што одговара савременим тенденцијама усмереним ка професионализацији наставничког позива. Дакле, преиспитивање чини основу професионалне аутономије наставника и омогућава наставнику да прати сопствени професионални развој. Самим тим, овакво деловање јача самопоуздање наставника, што је једна од значајнијих претпоставки добре наставничке праксе.