Аристотел

Великан европске филозофске мисли - Аристотел је рођен 384. год. пре Христа у граду Стагири на северу Грчке. Потицао је из лекарске породице која је имала добре везе на двору моћне македонске државе. Наиме, његов отац Никомах био је лекар македонског краља Аминте.

                У духовном смислу, можемо рећи да је Аристотела створила Платонова Академија, у коју је он дошао када је имао 17 година и остао је ту све до Платонове смрти. Аристотел је у Платону пронашао учитеља и пријатеља према коме је гајио највеће дивљење и поштовање без обзира на касније разлике.

                После Платонове смрти, Аристотел је по угледу на свога учитеља отворио   сопствену школу која се звала Ликеј. Осим предавања, као типичног образовног рада, школа је имала и карактер научне заједнице у којој су вршена проучавања и истраживања.

                Аристотел је много писао и створио је многа дела која данас познајемо под насловима: Метафизика, Физика, Органон, Политика итд. Античка филозофија је са Аристотелом достигла свој врхунац у развоју, јер је он цео хеленски свет обухватио у својим политичким списима, а целу природу у својим филозофским и научним делима.

Аристотел је посветио велики део своје филозофске енергије проучавању човека у друштву и различитим феноменима друштвеног живота. Међу делима која се баве овом проблематиком, свакако је једно од важнијих Политика.

                Уколико се почнемо бавити Аристотеловим политичким учењем, одмах нам пада у очи његова усмереност на град-државу као идеални облик људске заједнице која нужно постоји са одређеним циљем. За Аристотела живот у граду-држави, тј. полису представља политички живот на највишем ступњу. Према његовом схватању, свако удруживање људи настаје да би се остварио неки циљ. Држава, највеће и најсложеније удружење људи, сходно томе, мора тежити највишем циљу. Тај циљ је добар живот у складу са врлином, а постиже се у заједници одређене величине створеној повезивањем мањих група - које се заснивају на домаћинству или породици. За човека је природно да живи као друштвено биће, јер тежи добром животу. Ниједан човек није сам себи довољан да може живети сам, зато је нужно упућен на друге људе и само у заједници са другим људима може задовољити све своје потребе и остварити све своје могућности.

                "Јасно је, дакле, да држава настаје по природи и да је важнија него појединац. Ако појединац издвојен (из целине) није сам себи довољан, односиће се према целини као и други њени делови. А онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребно јер је сам себи довољан, није део државе, те је или звер или бог. У свим људима, дакле, постоји природна тежња за таквом заједницом и онај ко ју је први основао зачетник је највећег добра", сматрао је Аристотел.

                Из овог става је очигледно да држава има првенство у односу на породицу и појединца јер је држава самодовољна целина, док породица и појединац то нису. У каснијој филозофској традицији остаће снажан траг овог Аристотеловог учења.                Разматрајући различита уставна уређења, Аристотел државна уређења дели на она која имају у виду општу корист и на она која теже користи оних који су на власти. Обе те врсте се даље гранају на три подврсте, тако да у коначној подели добијамо три добра облика владавине и три лоша.

                Исправним облицима државног уређења припадају монархија, аристократија и република (политеја). Према Аристотеловом схватању идеално је да један човек, који у погледу изврсности превазилази све друге људе, наметне као природни монарх и владар. Међутим, чињеница је да се савршен човек који је бољи од других и појединачно и скупа, не појављује тако лако. Будући да је тако, од монархије је боља аристократија, тј. владавина множине добрих људи. Али, није тешко претпоставити да и аристократија може бити висок идеал, поготово за антички полис. Управо зато, Аристотел ће промовисати републику (политеју) као најпожељнији облик владавине. "Народ подложан политеји је онај у коме су сви ратници и који је у стању да се потчињава и да влада по закону који и богатима и сиромашнима према заслузи дели функције у власти."

                Иако нису сачувана сва Аристотелова разматрања о републици, има разлога да се претпостави да је сматрао да је република најбољи облик владавине и да она има предност у односу над осталима. Аристотелова наклоност према средњој класи, која иначе изражава златну средину једног друштва, допушта да се претпостави да република у којој би већина на власти била састављена од грађана ни сувише богатих ни сувише сиромашних који су задојени духом правичности, представља заправо најтрајнији облик владавине. Окупљени у великом броју, ови грађани могу имати осећање праведности, и како онда, уколико су најбољи, не би били и најкориснији за државу – сматраће Аристотел.

                Ови облици владавине су, међутим, добри само ако воде рачуна о заједничким интересима: монарх који се бави искључиво собом, брзо се претвара у тирана а држава у тиранију, аристократија заокупљена собом у олигархију, а република у демократију – непријатељски настројену према богатима. Ово се дешава зато што се на крају увек успоставља основна супротност између богатих и сиромашних. Није добро да у олигархији богати владају обазирући се само на сопствене интересе, нити је добро да сиромашни, који су на власти у демократији, настоје једино да умање богатство богатих. Праведна владавина је правична владавина у којој је увек пожељно постојање једне средње класе способне да оствари идеал златне средине. О ма каквом да је типу уређења реч, крајности морају да се избегавају. Јер, на пример, и олигархија и демократија, ако се изроде у своје крајности, сигурно ће због незадовољних страна које су супротстављене, на крају бити суочене са сукобом и побуном.

                Аристотел је сматрао да се "циљ државе и појединца поклапају, не у том смислу да држава треба потпуно да апсорбује појединца, већ у том смислу да држава просперира ако су њени грађани добри људи и ако постижу свој властити прави циљ. Једино стварно јамство постојаности и напретка државе јесте морална доброта и честитост грађана, и обрнуто, све док држава није добра и док систем њеног васпитања није уман, моралан и здрав, грађани неће постати добри. Појединац постиже свој истински развитак и савршенство својим конкретним животом, а то је живот у друштву, тј. у држави, док држава постиже свој истински циљ усавршавањем појединачних припадника државе“.