Филозофија и филм

Чувени филм Џез певач из 1952. год. сматра се почетком ере звучног филма. Филм је постигао невероватан успех код гледалаца који нису желели више да гледају неме филмове. Након тога се појављују филмски ствараоци који се ослањају на нова техничка достигнућа са могућношћу приказивања и много комплекснијих прича, па се често екранизују литерарна дела. Филмови постају дела националне културе, снажно средство идеолошког утицаја и пропаганде, па се доносе и први закони о кинематографији којима земље штите националне кинематографије и културне вредности у њој. Тако филм престаје да буде само медиј забаве, већ постаје ново изражајно средство које омогућава интелектуалну ангажованост. При том се појављују и филмови који експлицитно или имплицитно обрађују различите филозофске теме и идеје. У том смислу треба сагледавати и предложени филм за гледање и анализу:

Филмско остварење, познатог редитеља Гаса Ван Санта, Упознати Форестера доноси узбудљиву причу о животним искушењима средњошколца Џамала, који уз помоћ свог ментора успева да оствари себе на личном и професионалном плану. Филм је настао 2000. год., а насловну улогу Џамаловог мантора (Форестера) – игра Шон Конери. Упознати Форестера освоји је бројна признања, а критика га је веома високо оценила. Поред овог остварења, редитељ је познат и по другим филмовима, као што су Добри Вил Хантинг, Милк, Мој приватни Ајдахо и други. Током гледања филма обратите пажњу на однос људи из Џамаловог окружења према његовим настојањима да себи постави високе циљеве, али и да их оствари.

Након што сте погледали филм, прочитајте следећа филозофска промишљања о положају савременог човека. Покушајте да пронађете везу између између уметничке (филмске) и филозофске интерпретације савремене егзистенције!

Проблем човека

"...Ако индивидуализам обухвата само један део човеков, колективизам схвата човека само као део: ни један ни други нису кадри да продру до човекове целовитости, до човека као целине. Индивидуализам види човека само у његовој окренутости к самом себи, а колективизам уопште не види човека, он види само "друштво". У првом случају човеков лик је изобличен, а у другом тај лик је скривен.

Оба животна погледа – и савремени индивидуализам, и савремени колективизам, - ма колико се разликовали њихови узроци, углавном су резултат или појава истог људског стања, само у разним стадијумима. То стање може да се одреди као спајање космичке и социјалне безавичајности, стрепње од света и стрепње од живота у егзистенцијалном устројству усамљеништва, спајање које у том обиму вероватно још никад није постојало. Људска личност осећа се истовремено као човек остављен од природе, као што се оставља нежељено дете, и као особа изолована усред бучног људског света. Прва реакција духа који је спознао ту нову безавичајност јесте савремени индивидуализам, а друга – савремени колективизам.

У индивидуализму људска личност се усуђује да прихвати ту безавичајност, да је разблажи у афирмативној рефлексији, у универзалном amor fati; она хоће да изгради утврђење у виду животне филозофије у којој идеја изјављује да хоће стварност онакву каква је. Управо као неко кога је природа напустила, човек је јединка у том посебно радикалном смислу у којем ниједно друго биће у свету није јединка, и он прихвата своју напуштеност зато што она значи његову индивидуалност. А исто тако он прихвата да буде изолован као особа, јер само монада која није повезана с другим може да спозна и велича себе као крајњи израз индивидуалности. Да би се спасо од очајања којим му прети усамљеништво, човек идеализује усамљеништво. Савремени индивидуализам има углавном имагинарну основу. У томе је узрок његовог неуспеха; јер имагинација није довољна да би се стварно савладала дата ситуација.

Друга реакција – колективизам – у свом неуспеху слична је првој. Да би избегла судбину усамљеника, људска личност потпуно нестаје у једној од масивних савремених групних творевина. Уколико је већа, монолитнија и ефикаснија та творевина, утолико јаче људска личност осећа да је спасена од обеју форми безавичајности – социјалне и космичке. Сада више нема разлога за страх од живота: потребно је само уклопоити се у "општу вољу", а сопствену одговорност за сувише усложњен живот укључити у колективну одговорност која се показује као дорасла свим компликацијама. нема разлога ни за страх од космоса, јер је васиону која је постала непријатна и с којом се не може склопити такорећи никакав уговор заменила технизована природа с којом друштво као такво излази на крај или се чини да излази на крај. Колектив се обавезује да пружи свеопшту сигурност. Ту ништа није имагинарно, ту влада збијена ралност, оно опште као да је постало реално; али у суштинском смислу савремени колективизам такође је илузоран. Извршено је припајање личности "целини" која поуздано функционише и која обухвата широке народне масе; али то није припајање човека човеку.

Човек у колективу није човек с човеком. Ту се личност не ослобађа свог усамљеништва повезујући се са живим које од сада живи с њом; "целина" са својом претензијом на целину сваког човека доследно и својски настоји да редукује, неутрализује, обезвреди, обесвети сваку везу с оним што је живо.Она нежна површина личносног бића која жели додир с другим бићем  постепено се умртвљује или ипак чини неосетљивом. Ту се човеково усамљеништво не савлађује, већ се прикрива. Потискује се знање о том усамљеништву, али стварно стање делује неодољиво у дубини и потајно јача до свирепости која ће се појавити с развојем колективистичких илузија. Савремени колективизам последња је брана којом се човек заштитио од сусрета са самим собом.

Тај сусрет, који ће бити могућ и неизбежан након што нестану све умишљености и илузије, може се десити само као сусрет појединца са ближњим, и управо као такав и мора да се деси. Тек када појединац другог, у свој његовој другости, спозна као себе, то јест као човека, и затим продре к другом, он је тада у том искреном и преображавајућем сусрету пробио и своје усамљеништво. Јасно је да то може да уследи одмах након буђења личности као личности. У индивидуализму личност је, услед само имагинарног превладавања своје основне ситуације, претрпела главну штету фиктивности, ма колико мислила или се напрезала да мисли како се као личност одржава у бивствовању; у колективизму она се, одрекавши се непосредности личне одлуке и личне одговорности, одриче и сама себе. У оба случаја она је неспособна да продре к другом: само између правих личности постоји прави однос."

(Мартин Бубер, Два типа вере, Цептер, Београд, 2000., стр. 190.-192.)